Пратите Спутњик и на летовању
Спутњик Србија неометано можете читати широм Европе на мобилној апликацији коју ћете пронаћи ОВДЕ. Апликацију такође можете преузети и путем линка apkfab.com
О актуелној и свевременој теми говорили су: Иван Петровић Његош, дипломирани економиста и директни потомак светородне породице Петровић Његош, Горан Васин, ванредни професор на Филозофском факултету у Новом Саду, и Јован Маркуш, публициста и дугогодишњи градоначелник Цетиња.
Иван Петровић Његош поставио је пред херцегновску публику следеће питање: „Да ли знате да у историји старог континента постоји иједан народ који је срушио споменик посвећен њиховим великанима?“
Његошева капела на Ловћену срушена је 1972. године.
© Sputnik / Бобан Нововић
Потом је, пред пуном портом, говорио о периоду прије рушења капеле, о свим протестима који су организовани против рушења капеле.
Говорећи о борби интелектуалаца који су јавно устали у одбрану ловћенске капеле, он је скренуо пажњу и на обичан народ који се успротивио овом незапамћеном вандализму.
„Онај коме припада посебна част јесте човјек Исо Махмутовић, који је одбио да руши ‘влашки храм’ и због тога претрпио многа гоњења, али се уписао и бесмртне“, казао је Петровић у препуној порти Храма Светог Спаса на Топлој.
Др Горан Васин дао је општи преглед покушаја да се уништи српски народ. Професор Васин дуго година је у бечким архивима истраживао политику Бечког двора, која је имала за циљ, како сматра, разбијање простора на коме данас живе Срби. Један од последњих покушаја да своју замисао спроведу у дјело, како је истакао, десио се управо на Ловћену, 1916. године када је разорена Његошева капела.
„И баш због тога, када говоримо о рушењу заветне капеле, о том страшном догађају, морамо ту слику ставити у оквир историјског контекста који дуго траје, јер питање идентитета и питање православља заиста је било оно што је сметало тим завојевачима. Сетимо се само спаљивања моштију Св. Саве на Врачару“, закључио је проф. Васин своје излагање.
Публициста Јован Маркуш говорио је о судској голготи принца Михајла Петровића Његоша са црногорским властима. Како је истакао, сва документа овог поступка и даље се чувају у тајности, далеко од очију јавности, а ваљало би их објавити да се види шта се догађало.
И поред силне борбе, коју је као наследник Његоша водио принц Михајло, он званично никада није добио одлуку о рушењу капеле која је срушена 1972. године, док је коначна судска пресуда донијета тек четири године након рушења капеле. Изразивши наду да ће се капела једном ипак обновити, Маркуш је напоменуо је да је то обавеза града Цетиња.
„Маузолеј на Ловћену је дивљи објекат који је подигнут на туђем земљишту, на туђој имовини“, саопштио је Маркуш.
Порта Храма Св. Спаса на Топлој била је мала да прими све посјетиоце, који су дошли да чују предаваче и да својим присуством дају подршку да се на Ловћен понови изгради капела.