Отац је гласности и перестројке, опсежних реформи којима је покушао да модернизује Совјетски Савез и Комунистичку партију, на чије је чело дошао марта 1985. године као најмлађи члан Политбироа и први партијски лидер рођен после Октобарске револуције. Желео је да побољша животни стандард грађана и совјетску економију извуче из стагнације кроз процес испрва назван „ускореније“ – убрзање, а касније перестројка. Једна од мера била је увођење приватног власништва у сфери услуга, занатства и спољне трговине и тржишног модела привређивања.
Гласност је дотле отворила врата већој слободи говора и медија и постепеној демократизацији. Ипак, док је на унутрашњем плану успех тих за СССР новаторских мера био скроман, у сфери спољне политике направио је огроман напредак у приближавању са Западом и окончању Хладног рата. С америчким председником Роналдом Реганом октобра 1986. разговара о смањењу нуклеарног оружја средњег домета у Европи о чему је годину дана касније потписан и споразум две велесиле. Уз то, повлачи совјетске трупе из Авганистана и попушта и контролу над земљама источног блока, а круна те политике била је пристанак на уједињење две Немачке и рушење Берлинског зида 1989. године за шта је награђен Нобеловом наградом за мир 1990. године.
Саговорници Спутњика сматрају, међутим, да Горбачов није ни окончао Хладни рат, како се верује, нити линије поделе између Истока и Запада већ их само померио ближе Русији. Ипак истичу да кад Горбачова хвале на Западу, не помињу да је подржао повратак Крима у састав Русије.
Заблуде првог и последњег председника СССР
Горбачов и бивши председник Русије Борис Јељцин су, сматра новинар Бранко Влаховић, боловали од исте месијанске болести и доживљавали себе као личности које ће да направе добре односе с Америком за сва времена а прихватали су све што су говорили из Вашингтона. Влаховић, дугогодишњи дописник Новости из Москве, више пута се сретао и разговарао с Горбачовом.
„Једном приликом после промоције његове књиге у шали сам му рекао да сам и ја један од страних новинара који му је писао дитирамбе у време перестројке следећи светску еуфорију. И он је сам подлегао тој еуфорији. Њега је прва прочитала Маргарет Тачер, рекла је – овог човека само треба хвалити“, присећа се Влаховић у емисији Свет са Спутњиком.
Он не спори да је Горбачов учинио доста тога позитивног али, како каже, није био омиљен у народу а посебно не међу совјетским генералима јер је према договору с Американцима пристао да елиминише оружје које је било адут Совјета. А кад је сишао власти говорио је веома лоше о америчким политичарима, истичући да имају два комплекса: први је да сваки председник САД хоће да има свој рат, а други што „воле да лажу“.
Ђуро Билбија, уредник портала „Факти“ с такође дугим дописничким стажом у Москви, примећује да Горбачов и цео његов врх нису разумели шта им се „шуња око ногу“, те да су „скинули обруче са бурета“ СССР што је олакшало његов распад.
„Горбачов је урушио све што није смео да уруши и отворио врата процесима који су се лоше завршили и по њега, и по Совјетски Савез. Он је био први и последњи председник СССР. Довољно је само то рећи: каква је то каријера кад си ти и први и последњи и кад све то стаје у мало више од годину дана“, реторички пита Билбија.
Горбачов је, наиме у марту 1990. изабран за првог председника СССР, новоуведену функцију уместо дотадашње лидерске позиције председника Врховног совјета СССР, али није ни слутио да ће на њој остати тек нешто више од годину дана, до распада СССР децембра 1991. године. Споразум којим је престао да постоји СССР а формирана Заједница независних држава потписали су 8. децембра те године у Беловешкој пушчи, месту близу границе с Пољском, председници само три савезне државе Русије, Белорусије и Украјине – Борис Јељцин, Станислав Шушкевич и Леонид Кравчук. Споразуму су се 21. децембра прикључиле и остале совјетске републике изузев Грузије и прибалтичких република потписавши Декларацију из Алма Ате. Горбачова су обавестили да престаје да постоји институција председника, након чега је 25. децембра он поднео оставку.
Добар познавалац Русије, адвокат Горан Петронијевић нема дилему да је Горбачов направио огромну штету тиме што није спречио распад СССР, иако није једини кривац за то јер је затекао кризу изазвану економским исцрпљивањем земље у трци за наоружање наметнутој са Запада.
„Тај Запад га је хвалио а истовремено држао сабљу иза врата против Совјетског Савеза. А Горбачов је пропустио да направи споразум по коме би Запад дебело платио оно што им је он дао џабе. То је његова највећа негативна улога која је коштала у дужем временском периоду и бивше совјетске републике, посебно Русију, а касније се рефлектовала на рушењу Берлинског зида уз, домино ефекат тога у читавој Европи и свету“, наводи Петронијевић.
Бранко Влаховић напомиње да кад Запад хвали Горбачова једну ствар прећуткује – да је он у интервјуима свуда и увек подржавао повратак Крима у састав Русије: „али то Запад не помиње из простог разлог што хоће да се створи утисак да је тамо у Русији био један нормалан човек, а онда су „дошли лудаци“ који су направили катастрофу.“
Запад и данас прижељкује „неког Горбачова“
Коментаришући хвалоспеве западних лидера Горбачову, изнете поводом његове смрти, притом у јеку жестоке конфронтације с Русијом, Ђуро Билбија каже да у случају преминулог совјетског лидера Запад хвали оно што нема с Владимиром Путином.
„Све оно што не могу да добију од Путина добијали су од Горбачова и Јељцина. Њима би и данас одговарао неки Горбачов. Ако би сад успели да дестабилизују Русију изнутра опет би нашли неког Горбачова или Јељцина. И то је спортска дисциплина којом се Запад бави последњих неколико векова“, каже новинар.
Он истиче да, иако се обично каже да је Горбачов ставио тачку на Хладни рат, то није тако јер Хладни рат није нестао него само добио нове форме.
„Данас покушавају да растуре Русију. Лех Валенса је говорио да треба разбити Русију на више комада. Тај сан је сањао и Збигњев Бжежински. Упркос свим заслугама Горбачова за тобоже укидање линија поделе у свету, те линије поделе нису нестале, стигле су до руских граница“, каже Билбија.
Посебна је прича, додаје он, што је Горбачов прихватио и прогутао усмене гаранције да се НАТО наводно неће ширити: затим је Бил Клинтон отворио ширење Алијансе упркос свим упозорењима, Џорџ Буш млађи изашао из споразума о ПРО, а Барак Обама иступио из споразума о ракетама средњег и краћег домета.
Однос према Југославији
Кад је реч о односу тог совјетског лидера према Југославији, Влаховић истиче да је тај однос био позитиван али да је Горбачов осећао своју немоћ што се испољио у јеку југословенске кризе. Како каже, о тим драматичним догађајима разговарао је својевремено с генералима Вељком Кадијевићем и Дмитријем Јазовом:
„Кадијевић га је питао можемо ли да рачунамо на то да СССР не допусти мешање Запада ако југословенска војска направи државни удар у покушају да сачува Југославију. Јазов му је искрено рекао – немојте да рачунате на нас јер ми морамо себе да спасавамо.“
Влаховић додаје да му је Горбачов у интервјуу рекао да се Југославија није могла спасити јер су Словенци од почетка били за распад и да је он видео документе о таквој одлуци словеначког руководства.
Петронијевић наводи нешто друкчије сведочење генерала Кадијевића о његовој посети Москви где га је сачекао Јазов. Кадијевић је тражио да га Горбачов прими, овај је то одбио, а кад је Јазова у његовом кабинету конкретно питао да ли ће СССР у Савету безбедности допустити да прође евентуално одлука о западном мешању у југословенску кризу генеров одговор је био везан за неку врсту преношења кривице ка Горбачову.