Филм „Света Петка – Крст у пустињи“ у коме Милена игра главну јунакињу – Мати Параскеву – светску премијеру имао је недавно на филмском фестивалу у Москви, а домаћу синоћ у Комбанк дворани. У унапред распродатој дворани публика, у којој је био и српски патријарх Порфирије ( који је и благословио филм) два сата је без даха пратила причу о четири деценије дугом трагању за Богом највољеније православне светитељке.
Унутрашње трагање за собом
За главне протагонисте ове приче, глумце Милену Предић и Бранислава Томашевића, реч је о причи која им је отворила потпуно другачији приступ, али и неко унутрашње, сопствено трагање за Богом.
„Ова прича долази из потпуно другачијег света, то је био мој утисак после првог читања сценарија, али и током самог снимања“, открива Бранислав Томашевић за Спутњик. „Потпуно је посебна димензија када снимате сцене у манастиру Свети Роман и када на таквом месту причате о животу велике светитељке, о њеном целоживотном трагању за Богом. То доноси посебно узбуђење, нешто што не можете да потиснете из подсвести.“
На питање како глумац улази у овакву филмску причу и колико је важан његов лични унутрашњи свет да би је разумео, Томашевић подсећа да се овакви пројекти не раде често и да се глумци углавном ретко у каријери сусрећу са овим темама.
„Сама тема намеће другачији приступ, учини да у причи о животу светитељке препознате неке ситуације са којима сте се и сами сусретали у животу. Али, глумац увек лик `навлачи` на себе, никад не може да оде од себе. У сваком лику увек има и неки део нас.“
Света Петка – жена од крви и меса
Глумица која је у филму оживела лик Параскеве, Милена Предић подсећа да је реч о другачијем филму и жанру који је редак и на нивоу светске кинематографије, посебно истичући једно његово својство: сви ликови грађени су „од крви и меса“:
„Није се Света Петка родила са неким посебним моћима, она је временом, својом вером и подвижништвом дошла до тога онога што представља данас. Али, то је жена од крви и меса, баш као и остали ликови, попут лика племића који јој изјављује љубав. Мислим да је то веома важно, јер се тако публика везује за њихову снагу, њихову веру у бога.“
Милена Предић у улози Мати Параскеве у филму „Света Петка – Крст у пустињи“
© Фото : screenshot/aleksandrijafilm
О глумачком изазову да одигра обичну жену која се узвисила до нивоа најомиљеније православне светитељке, Милена Предић каже да се тај изазов односи пре свега на велики распон година, четири деценије – колико се у филму прати Параскевин живот.
„Ми пратимо њен живот у 40 година, дакле и светитељкину младост и зрелост коју има неко од шездесет година. Али ти се изазови превазилазе у размени са редитељем и глумцима, у комуникацији са њима се ствара то што треба да као глумица донесем. И пронашла сам у себи тај неки тренутак, негде сам знала да мој лик може то да изнесе. Али то заједничко деловање и заједничка вера у оно што смо стварали, дала ми је извесну лакоћу, показало ми је да глума не мора да буде нешто страшно, нешто где се ви много спремате, изучавате… Све сам то радила, морала сам да учим арапски језик због реплика, јер је трећина филма на арапском, али била сам опуштена, нисам јурила никакву перфекцију,“ каже Милена Предић.
Јорданска пустиња истовремано и сурова и прелепа
И „цариградски племић“ Бранислав Трифуновић сећа се узбуђења са којим су испратили сцене снимања
„Играм племића који је заљубљен у Свету Петку. Они се сусрећу у једном моменту у цркви, он јој изјављује љубав, међутим она има свој пут којим наставља да иде. Сећам се колико смо сви после тих мојих и Милениних кадрова било задовољни, тиме како су одиграни али и како су сликани“, истиче Томашевић.
Глумачка екипа филма "Света Петка - Крст у пустињи" на београдској премијери
© Фото : Небојша Татомиров
Обоје глумаца потрврђују да је за задовољство и лакоћу са којом се радило заслужан редитељ Хаџи Александар Ђуровић.
„Редитељ има изузетну лакоћу у приступу, у његовом карактеру нема ништа преко, нервозно, али има стрпљења и надасве веселости“, открива Милена. „Он истовремено и подржава и смирује. У јорданској пустињи где смо снимали и која је, поред тога што је лепа, и страховито сурова – дани су били веома топли, али су ноћи биле веома хладне… Имали смо неколико драматичних сцена у којима је била пешчана олуја, када дословно не можете да гледате јер вам песак улази у очи… Али, не постоји тренутак у ком редитељ није владао собом и целом ситуацијом. Та радост у држању камере, у постављању мизансцена, једноставно га ни једног тренутка није напустила, а истовремено знате да неће пустити ни један кадар којим није задовољан. То нам је давало сигурност.“
Треба веровати и пратити унутрашње путеве
Ова филмска прича колико год се односила на живот једне изузетне личности, толико је и универзални симбол човекове борбе са самим собом, истичу главни протагонисти филма „Света Петка – Крст у пустињи“, додајући да је реч о духовној теми којој се приступило на уметнички начин.
„Верујем да ће ко год дође да одгледа филм без предрасуда и чистог срца доживети емоцију и неку врсту катарзе. Ово није филм само за људе који су у вери него за све који имају поштовање и које занима како је Мати Параскева постала то што је данас“, каже Милена Предић.
О поруци коју је понео из овог филма, Бранислав Томашевић каже да је она јасна: треба пратити своје унутрашње путеве и треба веровати.
„Света Петка је веровала у оно чему је стремила. Идеја свега овога је да не одустајемо, да разне препреке, често нимало лаке које нас сусрећу на путу треба да победимо тако што нећемо одустати. И да се, ако сте том путу посвећени, он на крају оствари.“
„Ова врста поруке стиже у правом тренутку“, допуњава Милена, „веровати, бити свој, не поколебати се, остати то што јеси, веровати да када паднеш увек можеш да устанеш. Зато и мислим да је тренутак у коме приказујемо овај филм - никад бољи.“