„Сада је и слобода савести, конкретно исповедања најмасовније религије на свету – хришћанства, одређена и држављанством верника и његовом припадношћу одређеној цркви“, наводи аутор чланка.
Положај Московске патријаршије у одређеном делу света одређује се на основу политичке позиције коју је тај део света заузео света по питању изолације Русије коју спроводе Вашингтон, Лондон и Брисел.
Епархије РПЦ у балтичким земљама жале се на нападе власти и антируских активиста. Недавно се митрополит талински и целе Естоније Евгениј јавно пожалио на притисак локалних медија. Претходно је део локалних свештеника у Литванији позвао васељенског патријарха Вартоломеја да створи своју црквену јурисдикцију у земљи.
Друга слика је у Африци где су скоро све земље одбиле да учествују у кампањи изолације Русије, него се, напротив, обраћају Москви за економском и хуманитарном помоћи. Како је саопштио патријаршијски егзарх Леонид, сви свештеници једне афричке земље траже да пређу у РПЦ из грчке Александријске патријаршије.
Пред нашим очима се реализује сценарио који је донедавно изгледао као измишљотина теоретичара завере, пише лист: долази до поделе на глобални север и југ, и то не на међурелигијском плану, него се истиче посебно „привилеговано“ хришћанство, пише лист.
„У овој ситуацији најтеже је католичанству, јер је Римска црква можда једина глобална организација која и структурно и догматски шири свој утицај како на Запад, тако и на земље које нису део такозване развијене златне милијарде човечанства. Ватикан данас неће предводити 'крсташки поход' Запада као у 20. веку, јер се Европи не супротставља комунизам, него политички систем који се прогласио за гаранта очувања традиционалних вредности“, прецизирано је у тексту.
Како се додаје, папа Фрања представља оне црквене снаге које раскринкавају хегемонију златне милијарде. Папа у свим својим проповедима представља себе и своју „цркву сиромашних“ као заштитнике света од новог колонијализма. Он је једини лидер западног хришћанства који је спреман да води дијалог са руским патријархом Кирилом и, што је још важније, са званичном Москвом. Због тога у последње време папу посебно оштро критикују у Сједињеним Америчким Државама и Европи, укључујући и традиционално католичку земљу као што је Пољска, наводи аутор чланка.
Ако се повуче паралела са историјом, онда се понавља ситуација са почетка наше ере, када је екумена, тадашњи „цивилизовани свет“, била подељена на две велике политичке целине: Римско и Партско царство. Тада се први велики раскол уобличио у римско католичанство и цркву Истока. Испрва подељене само политички, касније су две главне гране хришћанства почеле да се развијају одвојено – и раскол се претворио у догматски и идеолошки.