„Уводимо карту шанси са транспарентним системом бодовања, како би људи, који су потребни нашој земљи, лакше дошли до нас“, рекао је министар рада Хубертус Хајл (СПД) за недељно издање таблоида Билд.
Карта шанси по узору на зелену карту
Такозвана карта шанси (Chancenkarte) веома подсећа на америчку или канадску зелену карту (Green Card). За тако нешто одавно се залажу послодавци у Немачкој. Јер, земљи недостаје радне снаге. Неумољива демографија каже да ће до 2035. бити седам милиона мање људи на тржишту рада – уколико се досељавање осетно не појача.
Социјалдемократски министар Хајл каже да је тешко тражити посао у Немачкој уколико нисте физички ту, па би да олакша и сам долазак. Како сада стоје ствари, свако ко је у Немачкој завршио школовање – било којег степена – тај ће аутоматски добијати карту шанси.
Ако није, онда мора да испуни три од четири критеријума: образовање (квалификација) из иностранства, радно искуство од барем три године, знање немачког или ранији боравак у Немачкој, и то да је млађи од 35 година.
„Треба нам усељавање“ рекао је Хајл. „Из године у годину бисмо, у складу са потребама, одређивали контингент колико људи може да добије карту шанси како би једно одређено време тражили посао или праксу. Током тог периода ће морати финансијски сами да се старају о себи".
Карта шанси би требало да олакша и долазак у Немачку, чак и без радног места – како би се то место потражило.
Иако ствар још није утаначена у Влади канцелара Олафа Шолца, нема сумње да ће бити ове јесени. Јер, сва три коалициона партнера – социјалдемократе, зелени и либерали – залажу се за олакшавање усељавања.
„Исушени“ такозвани Западни Балкан
Релативно нови немачки закон о досељавању омогућава рад свима који нађу послодавца – под условом да су за нешто стручни. Могу да буду рачуновође или шофери, важно је да имају неки папир.
Изузетак је такозвано „западнобалканско правило“, донето у јеку избегличке кризе када су се мигрантима из Сирије и даљег истока масовно придруживали потражиоци азила из Србије, Северне Македоније или из јужне српске покрајине.
Тада је утаначено да годишње 25.000 људи из земаља такозваног Западног Балкана може добити радне дозволе у Немачкој, чак и кад су у питању неквалификовани радници.
Но овог лета испоставило се да ни то није довољно.
„У земљама Западног Балкана има доста радне снаге која би радила у хотелима и ресторанима у Немачкој“, завапио је Гидо Целик, шеф удружења угоститеља и хотелијера „Дехога“.
Тој бранши је, после брзог опоравка након ере локдауна, одједном зафалило много радне снаге. Слично се десило са аеродромима и авио-компанијама који су отпуштали људе током периода карантина. Овог летаје зато у Немачкој било хаотично за многе који су хтели да одлете на одмор.
Додуше, питање је колико још има људи спремних да пакују кофере на „исушеном“ Западном Балкану, пише „Билд“. То су ове године добро осетили у хрватском туризму где конобари и собарице, уместо из Србије и БиХ, све чешће долазе из Непала и Филипина!
Или усељавање или „хорор-сценарио“
„Никада пре у Немачкој није било толико упражњених радних места као данас“ писао је недавно магазин „Шпигл“ у насловној теми. „Мањак персонала гуши аеродроме, ресторане или базене – а опет је тек ситница у односу на оно што прети земљи.“
Статистика показује да је 1,74 милиона радних места слободно, мада их је заправо вероватно много више.
Тако радно место у нези старих лица остаје упражњено у просеку 239 дана – дакле послодавци по скоро осам месеци не могу да нађу неговатеља. Једва да је боље са лимарима, мајсторима за грејање и клима-уређаје где се на новог запосленог чека по 224 дана. У високоградњи се радник тражи 221 дан у просеку, а код медицинских сестара, бабица и санитетлија просек је 188 дана.
Све то може одвести хорор-сценарију по немачку економију у којем би до 2060. на једног пензионера долазило тек 1,7 радника. Ни данас тај однос није сјајан (2,7) што води релативно ниским пензијама.
Да би се то избегло, стручњаци рачунају да Немачкој сваке године треба 400.000 досељеника.
Зато је, кажу из владајуће коалиције, потребна промена парадигме – то јест, да Немачка себе коначно прогласи „усељеничком земљом“ попут Канаде. Томе се деценијама опирала Хришћанско-демократска унија, па и током четири канцеларска мандата Ангеле Меркел.
Колику промену то изискује лепо илуструје један од предлога либерала: они траже да се у немачке институције које раде са грађанима уведе енглески као други језик. Тако би могло бити да, док гастарбајтери уче немачки, немачки службеници уче енглески, пренео је „Блиц бизнис“.