Селектор Пешић је упозоравао да се не треба „пувати“ и славити медаљу после првог круга такмичења и групе која се испоставила као двосекли мач за српски тим.
Номинално најлакша није српском тиму понудила праве ривале за тест пред меч у ком грешке не могу да се толеришу и исход је такав какав је – пораз највећег фаворита за медаљу већ у осмини финала.
Италија је све само не „нормалан“ ривал, Италија је способна да победи свакога и да изгуби од свакога, зависи од дана и Србија је требало да буде спремна на то, али – није.
Невероватна серија тројки, укупно њих 16, потпуно је дотукла српске играче који су ушли у стање тоталне нервозе, панике, изгубили су све резоне и усмерили се на брза, по правилу и лоша решења у нападу која су као резултат донела убачена два поена за пет минута игре.
Кошаркаши Србије
© Фото : ФИБА
Одбрана није вредна било каквог коментара јер се не може коментарисати оно што није постојало, разбијали су је Италијани као нико у досадашњем делу такмичења, утрчавали су на сваку лопту, били веома агресивни, а реакција српског тима није била на довољном енергетском нивоу.
Без таквог, главног оружја, јаке одбране није било ни препознатљивих транзиционих напада, а како је падала свака тројка Италије, тако је падало и самопоуздање у нападу што је неминовно довело до тешког пораза.
Није најјасније како Србија није била спремна да се супротстави игри Италије са „лажним“ центрима који искачу ван линије за три поена, шире игру и праве много простора у рекету – виђено је то и у првом полувремену које је било сасвим добро, али није адресирано нити кориговано у каснијем току меча.
Последњи меч значи и последње „оцењивање“ српског тима који је био одличан у првих пет утисака, али овај, нажалост, не може да буде позитиван.
Дејан Давидовац – Само три минута на паркету, једна асистенција и два фаула.
Вања Маринковић – Коначно је поново био стартер и сјајно је отворио утакмицу, убацио је две тројке, али је ту стао и дуго времена је провео на клупи.
Никола Калинић – Био је један од главних актера утакмице, на обе стране терена. Жестоко је мучио Фонтекија на старту меча, изнудио је две његове личне грешке и у комплетном утиску је био добар. Али, са њим на терену Србија је имала мањак од 11 поена.
Владимир Лучић – Није био капитен на очекиваном нивоу, промашио је три тројке, недостајало је лидерство у кризним моментима, недостајао је неки јачи фаул, а направио је само један за нешто мање од 29 минута проведених на терену.
Србија и Италија
© Фото : ФИБА
Душан Ристић – Није играо
Никола Јокић – Остао је једина опција Србије у нападу, али није могао све сам. Убацио је 32 поена, имао 13 скокова, укупан индекс корисности од 41. Много проблема је имао са лажним петицама ривала, нападали су га са бековских и крилних позиција и створили му много, много посла.
Марко Јагодић-Куриџа – Две тројке у моментима када је било веома важно, недостајао је неки његов јачи фаул на крилним центрима ривала како би се пресекла офанзива и показало да се не може тако лако шетати до коша.
Василије Мицић – Чињеница да је његов директан ривал убацио шест тројки и уписао 22 поена, практично сам преломио утакмицу, донео преокрет и на крају победу, поништава све добро што је урадио за 33 минута на терену. Погодио је само једну од осам тројки, фалиле су оне и сигурно је да би исход био другачији да је бар неки од тих шутева нашао свој пут. Без обзира на то, треба констатовати да је преузимао одговорност и нападао када нико није желео, а ривал дисао за вратом.
Марко Гудурић – Моменат у ком шутира тројку „с главе“ довољно говори о менталном стању момка од кога се очекивало да буде једно од изненађења првенства.
Огњен Јарамаз – Потпуно га је пореметила фанатична одбрана италијанских бекова, био је миљама далеко од ритма, идеје и свега што се од њега очекује. Нула поена за нешто мање од десет минута на терену.
Никола Милутинов – Изгледао је као на рингишпилу поред двојице крилних центара Италије који су „глумили“ центре. Са њим на терену Србија је имала -19 поена. Веома лоша партија момка од кога се очекивало да буде сила под обручима.