Није се догодило, поражена је Србија већ на првој правој препреци и завршила је такмичење на старту нокаут фазе поразом од Италије.
Разлози за неуспех остају у домену мистерије јер селектор није са екипом дошао у Београд, чиме је остављен простор за спекулације и размишљања.
Једно од њих неминовно води у правцу постављања питања да ли је Пешић, уз несумњиво квалитетан играчки кадар, имао довољно добар стручни штаб.
Прављење аналогије са историјском 2002. годином и освајањем Светског првенства у САД, на основу жеља да се поново злато, неминовно доводи и до тога да треба упоредити и која посада је водила југословенски брод ка шампионском мору.
Пешићева Југославија
Пешић, у том тренутку 54-годишњи тренер, после седмогодишње бриљантне одисеје у немачкој Алби где је био троструки шампион и троструки тренер године, прихватио се посла у репрезентацији Југославије и пре Светског првенства освојио је и Европско првенство у Турској.
На том путу имао је, уз бриљантан састав кошаркаша и веома искусан и квалитетан стручни штаб – помоћни тренери су били Ацо Петровић и Стеван Караџић.
Петровић, нажалост прерано преминули сјајни тренер, у стручни штаб југословенског тима стигао је са озбиљним искуством двогодишњег рада у београдском Радничком, једногодишњег боравка у стручном штабу Црвене звезде, а потом је три године успешно водио ФМП Железник.
Са Звездом је освојио титулу шампиона Југославије као први сарадник легендарног Владислава Лучића, док је са њим на челу тим из Железника био веома неугодан за вечите ривале и подизао је темеље за наредне године овенчане трофејима и у Србији и у Јадранској лиги.
„Са мном су у Савез дошли и Жарко Варајић као директор и Стеван Караџић, који је био тренер јуниора“, говорио је Пешић.
Караџић, рођени Никшићанин са деветогодишњим играчким стажом у Црвеној звезди, профилисао се као тренер млађих категорија од 1996. године, а годину пре освајања светске титуле за сениоре, са младим тимом је постао шампион Европе.
Заиста стручни штаб
Такав трио кошаркашких мајстора наставио је југословенску кошаркашку идеологију која је значила да увек и у сваком тренутку, чак и тимови, а поготово репрезентација, у стручним штабовима имају прекаљене зналце, искусне професионалце и кошаркашке умове који мењају игру и чине је неухватљивим за ривале.
Тако је било у ерама када су Југославију водили Душан Ивковић, Жељко Обрадовић, Мирослав Николић, а вреди истаћи да су током 2001. и 2002. године у табору репрезентације боравили и Милан Минић, Јовица Арсић...
Са таквом идејом покушао је Игор Кокошков, вероватно најкраћи селектор у историји српске кошарке који је уз себе окупио младе снаге са огромним талентом и знањем, Дејана Милојевића и Владимира Јовановића, али је пораз од Италије у квалификацијама за Светско првенство окончао њихову сарадњу.
Пешићева Србија
У даљем току, Пешић је у свом стручном штабу улоге помоћника доделио Оливеру Костићу, тренеру минхенског Бајерна који је у Србији радио само у Црвеној звезди током Пешићевог боравка у том клубу и Марка Мариновића, некада одличног плејмејкера, али тренера који има свега трогодишње професионално искуство – све у чачанском Борцу.
Примера ради, Италија, од које је Србија изгубила у осмини финала Евробаскета, уз Ђанмарка Поцека, номиналног селектора и човека који је својом циркуском представом на неки начин утицао на преокрет и победу, има и легендарног Карла Рекалкатија.
Две године старији од Пешића, Рекалкати је осам лета био селектор Италије и у ризници, уз остале успехе, има и сребрну медаљу са Олимпијских игара 2004. године у Атини, а сасвим сигурно и огромну улогу у актуелном саставу, бар саветодавно.