Жика и Драги Јелић из „Ју групе“: Не знамо кад је пре прошло пола века /видео/

После спектакуларног концерта одржаном на Ташмајдану за који каже да је најемотивнији до сада, стижу поруке са свих страна, честитке што су издржали, што трају упркос свему, што су толико дали за све ове године...

Поносни што на њиховим многобројним наступима никада није било туче, комешања, агресије, браћа Жика и Драги Јелић за „Орбиту културе“ откривају да их је ипак дирнуло када је један од гостију на концерту казао да „ако волите Ју групу не можете бити лош човек“.

„Никад нисам сврставао људе који воле нашу музику у добре или лоше, али када је Чутура изговорио на сцени да они који нас слушају морају бити добри људи и кад сам погледао публику, помислио сам да он зна нешто више од онога што ми знамо“, каже Жика Јелић за Спутњик.

Његов млађи брат Драги Јелић додаје да верује да се на публику рефлектује све оно што чини идентитет чланова бенда.

„Ми се трудимо да будемо поштени, одговорни, да никога не вређамо и — таква нам је и публика. Ни на једном концерту никада нисмо имали неприлику. Због тога, а после свих ових година, сматрам да могу да кажем да су они који долазе на наше концерте лепо васпитани људи“, потврђује Драги Јелић.

А реч је о можда најразличитијој публици када су године у питању: од седамдесетогодишњака који су се њихали у ритму познатих хитова, до бебе која је у друштву родитеља испратила цео наступ. И они који су куповали прве ЛП плоче „Ју групе“ и њихова деца и унучад — били су на једном месту и из само једног разлога: да чују омиљене песме легендарне групе.

„Ја сам из љубави почео да се бавим музиком, и искрен да будем, никад нисам размишљао о томе колико ће то да траје. Гитара је некако успут дошла и одомаћила се код нас тројице браће и тако је некако кренуло... Нисам могао да претпоставим да ћемо оно што смо из свог задовољства стварали свих ових година уз толико емоција и на овакав начин размењивати са људима различитих генерација“, искрен је Жика Јелић.

Сећајући се почетака, Драги Јелић не заборавља тренутка када је група добила име.

„Кад смо оформили групу 1970. године, гостовали смо на радију Студио Б код Зорана Модлија који нам је предложио — пошто нисмо имали име — да у дискотеци коју је држао у земунској синагоги питамо публику како да се зовемо. Сећам се да је био 29. новембар, тада важан празник. Модли је објаснио публици о чему је реч и потом извадио ону пластичну корпу за канцеларијски отпад и у њој је прикупио предлоге. И ми на паузи почнемо да отварамо те цедуљице, и под батеријском лампом испод стола где су му стајали грамофон и плоче почнемо да читамо разноразне предлоге, смејемо се и у једном тренутку наиђемо на предлог ‘Ју група’. Одмах смо знали да је то – то. Било је кратко и све јасно: и наше порекло и музика којом ћемо да се бавимо, имало је додир и са традиционалном музиком коју смо већ почели да користимо. Име ‘Ју група’ предложио је те вечери у земунској синагоги Мирослав Станивук, наш званични кум који је и на овом концерту био присутан са својом породицом“.

Да је у пола века дугој каријери било искушења потврђују браћа Јелићи подсетивши да су се догађале и незгоде које су претиле да рад групе доведу у питање. Једном се, кажу, комби запалио, Жика је имао неке повреде, али било је и „више силе“, попут Титове смрти после које није могло да се свира две године. Ипак, нису одустали, али, признају, нису само они заслужни што група постоји и данас.

„Много је људи утицало на наше дуго трајање. Од оних који су писали текстове или су радили у медијима, до комшилука — стално су нас питали има ли шта ново и кад ће нови албум. Једноставно су нас подстицали. Можда смо ми понекад били превише опуштени, свирали само кад нам се свира, али, ето, ту су увек били неки људи да нас подсете да од нас очекују нешто ново“, признаје Драги Јелић.

На питање како је могуће направити листу песама за концерт попут недавног на Ташмајдану, како из полувековне продукције издвојити „само“ одређене песме, Жика Јелић одговара да је питање шта свирати — велики проблем.

„Често имамо тај проблем кад правимо листу за концерт. Ми бисмо волели да свирамо неке песме које су нама добре, волимо их, али публика не реагује најбоље на њих јер нису довољно пуштане, слушане. А на наш концерт, као и на све остале, публика долази да чује нумере које су им познате, које воле. Зато ми, кад су неке мале клупске свирке осмислимо наступ за своју душу, урадимо онако како нама прија“.

Да је много места где се репертоари „за своју душу“ и „оно што публика воли“ подударају сведоче многобројни хитови попут „Морнара“, „Црног лептира“, „Трке“, „Од злата јабука“, „Ноћ је моја“... које су лична карта „Ју групе“ и у исто време ванвремени хитови које публика воли.

А о томе колико их колеге поштују видело се у изјавама великих музичара које су емитоване пре концерта, као и по гостима који су увеличали велико славље и јубилеј „Ју групе“: од Бруна Лангера и Влатка Стефановског, до поруке легендарног Точка који је казао да је „Ју група“ зачетник шумадијског рока.

„Група `Смак` је имала концерт у Чачку, ноћ уочи нашег. На том концерту Точак је рекао да је концерт групе `Смак` тек прво полувреме, а да друго следи сутра увече на Ташмајдану“, подсећа Жика.

Драги додаје да је цела идеја за овај концерт и била да окупе музичаре са којима су деценијама сарађивали.

„То су људи из некадашње земље са којима смо се заједнички борили за ово место под сунцем, музиком која није баш била масован музички правац. И осетило се да је на концерт дошла публика која искључиво воли рокенрол“, објашњава Драги Јелић.

Да никада када је о рокенролу реч нису правили компромисе потврђује и Жика Јелић који каже да ниједног тренутка о њима нису размишљали.

Драги додаје да компромиса никада није било ни са публиком, будући да јој „Ју група“ никада није подилазила.

„Све композиције направљене су да би се нама свиделе, тек онда их ми презентујемо публици. На нашу срећу, увек се то поклапало: то што смо ми осећали, умели смо да пренесемо на публику. Али, нама је музика увек била на првом месту“.

За феномен песме „Чудна шума“, једног од хитова с почетка каријере који се и даље слуша са истим жаром (на концерту је изведен два пута), његови аутори кажу да је — необјашњив. Жика Јелић додаје му још једну занимљивост:

„Мој мали комшија који има пет година, по речима његове мајке, неће да заспи док му не пусте ‘Чудну шуму’. Вероватно због тигра Кана, слона, бубамаре, лисице, свега што он у својој главици слаже, уз мелодију, и што га вероватно умирује. Не знам како и на који начин, али дефинитвно та песма је ушла и у обданишта и деца је певају“.