Кренули су Шпанци на Европско првенство у не баш сјајном расположењу, повреда легендарног плејмејкера Серхија Љуља је значила потпуну промену композиције тима, а натурализовање Американца Лоренза Брауна и да екипа долази у опасност да изгуби идентитет.
Све је то „амортизовано“ јасним ставом Кошаркашког савеза Шпаније да је овогодишњи пројекат само у вези са Евробаскетом и да служи да би се „премостио“ период док не стасају младе генерације које су на Старом континенту овога лета освојиле све што се може освојити.
Ипак, главни фактор у целој причи је селектор Серђо Скариоло, човек који зна како се побеђује на турнирским такмичењима, али зна и пут до тога.
Улоге су у шпанском тиму од старта јасно подељене, кључ игре је дат у руке Брауну, а поверење није довођено у питање због чињенице да се он и селектор познају из времена заједничког рада у екипи Торонто Репторса.
Без великих звезда, без играча за којима би се неко окретао на улици или тражио статистике после утакмица у својим клубовима, Скариоло је формирао екипу, тим и доказао да је кошарка и даље, као што је и увек била – тимски спорт.
Важније од тога, ново време, технолошки напредак и подизање кошарке на ниво науке, натерало је Скариола на прилагођавање, али и играче на додатну мотивацију да се договорено спроведе у дело.
За то су неопходна два састојка – дисциплина и прецизност.
Први је изузетно важан за одбрамбени део игре, Скариоло је заједно са својим стручним штабом усадио дисциплиновани приступ играчима где не сме да буде испадања из ритма, задатака и обавеза.
Јасна противтежа томе је репрезентација Србије која је доживела потпуни крах у осмини финала баш због губитка фокуса и нејасно одређених приоритета у одбрани, за шта је као казна стигла канонада италијанских тројки.
У случају Шпаније ствари су биле кристално јасне, али је то морало да буде и играчима који су без икаквих проблема успевали да спроведу у дело Скариолове замисли које су далеко од једноставних и подразумевају велики број варијација у одбранама које треба запамтити и демонстрирати.
Други састојак је прецизност, кључна за напад и у томе је Скариоло нашао идеалног „команданта“ на терену у виду Брауна. Ту се не мисли на шутерску прецизност већ је неопходно да сваки потез буде промишљен и изведен тако да се ривалу не дозволи ни промил шансе да реагује.
Као контратежа томе појављује се Француска, екипа која је до финала стигла са двоцифреним просеком изгубљених лопти што никако није успевала да смањи до краја такмичења, а то је на крају коштало и златне медаље.
Дакле, није ништа што је неуобичајено, чудно, ново, заправо врло је једноставно, али треба то умети извести – дисциплина у одбрани и прецизност у нападу и нема противника који се екипи која има тако трасиран пут може испречити.