Десни центар пред победом у Италији

Десна коалиција, према анкетама има 46 до 48 одсто подршке гласача, што је далеко изнад потребних 40 одсто за освајање парламентарне већине. То ће учинити Ђорђу Мелони првом женом на челу италијанске владе. Она предводи суверенистичку десну коалицију која би Италији могла да донесе велике промене у политичком животу.

Коалиција левог центра далеко заостаје и има између 27 и 29 одсто подршке гласача, покрет „Пет звездица“ се налази на између 13 и 14 одсто, док блок „Трећи пол“ има између 5 и 7 одсто подршке.

Истраживања јавног мнења показују колико је италијанска политичка сцена турбулентна. Ако се погледају анкете од пре десет година, најјача политичка снага Италије била је Берлусконијева Фрца Италија; пре пет година то је била Салвиним зева Лига, а данас су то Италијанска браћа, на прошлим изборима са четири одсто освојених гласова готово неприметна снага.

Италијанска браћа, предводници десне коалиције (coalizione di centrodestra), највеће су изненађење на италијанској политичкој сцени последњих година – од 2018, када су освојили око четири одсто гласова, до данас постали су најјача политичка снага италијанске деснице. Овакав метеорски успон аналитичари објашњавају непоколебљивошћу Италијанске браће – нису правили компромисе са левицом и нису улазили у коалиционе владе – остали су доследни себи и то им се сада враћа у облику гласова.

Италијанску браћу противници описују као социјално-конзервативна политичка снага која корене вуче из Италијанског социјалног покрета, послератне наследнице Мусолинијеве Фашистичке партије.

И заиста, двоје директних потомака бившег италијанског диктатора Бенита Мусолинија су чланови Италијанске браће, а медији често цитирају изјаву Ђорђе Мелони из 1996, када је Мусолинија назвала „добрим политичарем“ који је „радио све што је могао за Италију“.

Али, у последњих неколико година како је популарност странке расла, раскид са профашистичком прошлошћу био је све очигледнији – једино што је од ње остало је пламен у амблему странке; део програма странке који говори о социјалном конзервативизму је ублажен и замењен је економским темама.

Ипак, политички стил Ђорђе Мелони остао је непромењен – „Бог, отаџбина и породица“ слоган су кога се не одриче; прошлог лета, на митингу суверенистичких партија у Шпанији, обратила се маси и оптужила „ЛГБТ лоби“ као и „исламистичко насиље“.

На завршном предизборном митингу у Риму пре неколико дана, обећала је Италијанима нову еру слободе.

Као највећа замерка „млађим“ коалиционим партнерима Италијанске браће, лидерима Лиге Матеу Салвинију и Форца Италије Силвију Берлусконију медији и политичари са другог краја политичког спектра највише замерају везе са Русијом. Ипак и један и други понашају се као људи од принципа – све време од 24. фебруара Салвини наглашава да ће од антируских санкција више штете имати Европа од Русије, док је Берлускони отишао још даље – у интервјуу који је дао италијанском јавном сервису (РАИ) истакао је да је Русија „гурнута у рат са Украјином“ и да би кијевски режим требало заменити „пристојним људима“.

Некада изузетно јаке, данас се и Лига и Форца Италија налазе у сенци Италијанске браће. Ипак, како показују анкете, једни без других не могу уколико желе да преузму власт.

На другој страни политичког спектра је коалиција левог центра (coalizione di centrosinistra) предвођена Демократском партијом бившег премијера Енрика Лете. Програм ове коалиције не разликује се од програма било које мејнстрим коалиције у ЕУ – „проевропски ставови“, закажу се за санкције Русији и ЛЏБТ+ права, легализацију истополних бракова.

Покрет „Пет звездица“, пак не може се сврстати ни у левицу, нити у десницу – наступају самостално са бившим премијером Ђузепеом Контијем као лидером.

Настао 2009, са циљем да постане главна антиестаблишментска снага која окупља грађане у борби против системске корупције (што је покрет у једном тренутку заиста и био), „Пет звездица“ је знатно ослабљен одласком бившег лидера Ђузепеа ди Маја, који се удружио са левим центром (анкете кажу да је покрет изгубио чак око половине гласача).

„Трећи пол“ је четврти блок који има шансе да освоји места у италијанском парламенту и састоји се од „Акције“ бившег министра Карла Календе и „Живе Италије“ бившег премијера Матеа Ренција. Блок је настао након што се Календина коалиција са левим центром у августу распала после свега пет дана.

Поред ова четири велика блока, на изборима се кандидује и неколико мањих странака – од ултралевичарске Народне уније, до новоформираног покрета Италекит, који се залаже за излазак Италије из ЕУ. Овим странкама анкете предвиђају једноцифрену подршку те имају врло мале шансе да уђу у парламент.

Најважнија питања око којих се ломе копља везана су за нарастајућу економску кризу и нагли скок животних трошкова. Недавне анкете показују да је око 90 одсто Италијана забринуто због скока трошкова енергената.

Странке су понудиле разна решења – леви центар предлаже ограничење цена, док се десница залаже за енергетску самодовољност и нуклеарну енергију. Питање око мера за опоравак привреде након пандемије ковида такође је спорно питање – док Демократска странка подржава примену бриселског пакета од 190 милијарди евра помоћи у садашњем облику, Италијанска браћа се залажу за његову реформу.

Важна тачка у програму деснице је и увођење паушалног пореза, чиме би се пореске стопе ограничиле на 15 одсто за све категорије, док се левица залаже за прогресивно опорезивање.

Са друге стране, имиграција, једно од најважнијих питања кампање 2018. данас не игра тако важну улогу; Мелонијева и Салвини гурнули су ово питање на доњи део својих агенди, али се и даље залажу за пооштравање имиграционих закона.