СРБИЈА

Палим му свећу као да је жив! Прича о страшном злочину над Србима, најморбиднијем у новој историји

Нека нада постоји, али како време одмиче, све сам више сигурна да је мој отац киднапован због трговине органима, био је млад, тих дана требало је да прослави четрдесети рођендан. Недавно су нас посетили из Хашког трибунала, поново узимали податке, нису рекли зашто. Драго ми је што ће његова судбина бити тема филма, да људи знају шта се догодило.
Sputnik
Ово за Спутњик поводом снимања филма „Жута кућа“ у продукцији РТС-а каже Катарина Витошевић из Ораховца. Њен отац Синиша киднапован је са пријатељем Градимиром Мајмаревићем 22. јуна 1999. на путу ка Великој Хочи.
„Угурали су их у аутомобл и одвезли, како је један од сведока рекао, у њему непознатом правцу. Мама је контактирала француске медије, они су дошли до информације да је аутомобил мог оца виђен испред ватрогасне станице у Ораховцу. Сутрадан га није било, нестао је аутомобил, нестали су они“.
Катарина је касније из медија сазнала да су њен отац и његов пријатељ виђени код неког села на северу Албаније, крајем јула или почетком августа. Верује да се радило о групи људи, јер су тако превожени у Албанију.
Те 1999. године киднаповано је највише људи. Катарина је схватила да су отимачи бирали млађе људе, то је један од разлога зашто не искључује могућност да је њен отац искорићен за трговину органима у Албанији.
О тој језивој трговини говори РТС екранизација извештаја Дика Мартија и извештаја УМНИК-а из 2003.чији је први део снимања управо завршен. Реч је о изјавама осам сведока албанске националности који су били припадници ОВК и који су директно или индиректно учествовали у транспорту људи са Косова у Албанију.
Жута Кућа у Алабнији

Жута кућа само транзитна станица

Ауторка филма „Жута кућа“, Слађана Зарић у разговору за Спутњик подсећа да су отмице почеле када на Косову и Метохији више нису могле да реагују српске снаге безбедности. Сведоци из извештаја који су директно или индиректно учествовали у транспорту кажу да су Срби, али и Албанци, чиме ће се посебно бавити у филму, најпре држани по подрумима, да би у другој половини јула 1999. били пребачени на неколико локација у Албанији.
„По извештају Дика Мартија Жута кућа је била само једна транзитна станица, било их је још. И даље се трага за 350 припадника српске националности, и даље не знамо њихову судбину. Знамо да су распоређивани по некакавим логорима, често и по приватним кућама. Ту је вршена селекција на основу узраста. Наравно да су у овом трагичној и морбидној причи о трговини органима најпожељнији млади људи“, каже Зарићева.
Она додаје да је селекција људи којима су вађени органи обављана и на основу здравственог стања, рађена им је анализа крви и ултразвучни прегледи. У питању је била искључиво трговина бубрезима.
„Ако је чуван по прописима, бубрег ван организма може да опстане 24 сата, за разлику од срца и других органа који могу да опстану само неколико сати. С друге стране, за бубрег је јако тешко наћи подударање између примаоца и даваоца.То су разлози зашто су ти људи вођени до куће до куће, зашто су, по Мартијевом извештају, у Албанији проводили и по неколико месеци. Убијани су непосредно пре саме експлантације, вађења органа, а потом је орган преко аеродрома у Тирани даље транспортован у Истанбул“, каже Зарићева и додаје да тачан број људи који су имали овакву судбину није познат.
Синиша Витошевић отет је 22. јуна 1999. на путу између Ораховца и Велике Хоче

Кад комшије зауставе ауто…

Да се филм снима зна и Слободан Стевановић из села Доњице чији је син Властимир имао је 29 година када је моблилсан. Свој посао радио је и током рата, као конобар у Дому Војске у Призрену. У суботу, 12 јуна пошао је из села колима у град по намирнице, са њим је кренуо и Слободанов брат од тетке.
„Кад су дошли у суседно село, зауставили су их, излазите из кола, руке горе, претресли их. То ми је све причао тај брат од тетке, он је седео са десне стране. А било је неко жбуње наниже, низбрдо, брат је скочио преко њега и почео да се тумба. Искористио је гужву док су са сином претресали кола и побегао. Пуцали су, сељани га јурили на тракторима, побегао је“.
Слободан је одмах кренуо у потрагу за дететом, нигде га није било, на крају је отишао у Призрен. Војска је већ знала да га нема, требало је да се врати, да постави ручак команданту Божидару Делићу.
„На крају сам дошао право код команданта, он каже, видећемо. Шта видећемо, кажем, војска вам је још у рукама, опколите село, нађите човека. Рекао је да ништа од тога не може, јер је дошао КФОР, баш тог дана су дошли на Косово, тако је било“.
Слободан не жели да верује да је његов син завршио у Жутој или некој другој кући из које су отети одвођени у Албанију и убијани на најмонструознији начин.
„Палим му свећу још, као да је жив“.
Филм „Жута кућа“ трећи је у серијалу националног сервиса под називом „Досије Косово“. Зарићева каже да предстоји проналажење саговорника из иностранства, биће то амерички и британски новинари који су се бавили овом темом, али и генерали КФОР-а. Компетентне саговорнике потражиће и у Албанији.
Филм је екранизација извештаја Дика Мартија из децембра 2010. године.
Коментар