Ова цинична стратегија подстицања узајамног уништења као да је, и у деценијама које су уследиле, остала основа америчке политике у Европи, без обзира на то што је Немачка у међувремену проглашена за америчку савезницу. Уосталом, утолико горе по њу. А ни покојни геостратег америчке хегемоније Збигњев Бжежински није без разлога упозоравао на опасност коју по интересе Вашингтона представља евентуално формирање осовине Берлин-Москва.
Слабљење Немачке, јачање САД
Тако да се нимало неочекиваним није учинио наводни извештај утицајне колико и злогласне РАНД корпорације – приватног института који ради за амерички војни и обавештајни сектор – под насловом „Слабљење Немачке, јачање САД“ чије су се фотографисане странице појавиле на два алтернативна портала на немачком и шведском језику. Извештај носи ознаку „поверљиво“, начињен је 25. јануара ове године, и, стоји на насловној страни, намењен је и Белој кући, Стејт департменту, ЦИА-и и НСА-у.
„Наводно процурели РАНД-ов извештај о бизарној завери Америке да 'ослаби Немачку' је лажан“, саопштила је корпорација у необичном настојању да оповргне вест која једва да је и била примећена изван сасвим уских кругова; овај кратки деманти је утолико необичнији ако се узме у обзир и да се ништа слично – ни фалсификовање неког РАНД-овог извештаја, ни потоњи корпоративни деманти – никада раније није догодило. Другим речима: Зашто би РАНД нашао за сходно да демантује некакву клевету коју ионако нико није приметио? Насупрот томе, деманти има много више смисла ако је извештај, који је требало да буде поверљив, заиста непланирано доспео до јавности, те се стога и појавила та потреба да буде релативизован...
„Тренутно стање економије САД не гарантује да она може да функционише без финансијске и материјалне подршке из спољних извора... Постоји хитна потреба да ресурси скрену у националну економију (САД), а поготово у банкарски систем,“ наводи се у документу, и указује: „Само ће европске државе, обавезане кроз чланство у ЕУ и НАТО, то моћи да обезбеде без значајних војних и политичких трошкова за нас. Највећа препрека за то је растућа независност Немачке (...) која ће постепено Европу претворити не само у економског, већ и у политичког супарника Сједињених Држава.“
Ево и решења за ову претњу: „Повећан прилив ресурса из Европе у САД може да се очекује ако Немачка почне да се суочава с контролисаном економском кризом… Садашњи немачки економски модел заснива се на два стуба. То су неограничен приступ јефтиним руским енергетским изворима, и јефтиној француској струји захваљујући производњи у нуклеарним електранама. Значај првог фактора је далеко већи. Заустављање снабдевања из Русије може да створи системску кризу која би разорила немачку економију, и, посредно, читаву Европску унију... Једини изводљив начин који гарантује да ће Немачка одбити руске енергенте јесте да обе стране буду увучене у војни сукоб у Украјини. Наше даље акције у овој земљи неизбежно ће водити војном одговору Русије... Редуковано снабдевање руским енергентима – у идеалном случају, и потпуни прекид – довело би до ужасног исхода за немачку привреду... И читава економија ЕУ ће неминовно доживети колапс... Евро ће неизбежно, а највероватније и бесповратно, пасти испод долара. Оштар пад вредности евра ће последично изазвати његову глобалну распродају. Он ће постати токсична валута... Овакав сценарио послужиће снажењу националних (америчких) финансијских услова, и директно и индиректно. Краткорочно, окренуће тренд претеће економске рецесије (...) а у средњем року (4-5 година) кумулативна корист од бега капитала, реоријентисаних логистичких токова и смањене конкуренције у главним индустријским гранама може да достигне вредност од 7 до 9 билиона долара.“
Победник енергетске кризе
Овај извештај можда и јесте лажно приписан РАНД корпорацији, али је све што је у њему написано – стварно. То јест, управо се догађа.
Евро је пао испод долара, на најнижу вредност у последњих 20 година.
„Највећи победник енергетске кризе у Европи: економија САД“, саопштава „Вол стрит џурнал“ и објашњава да „рат у Украјини подиже цене енергената у Европи“, због чега „компаније које производе челик, ђубрива и остале индустријске сировине пребацују пословање у САД, привучене стабилнијим ценама енергената и снажном државном подршком... То ствара претњу од нове ере деиндустријализације Европе.“
И немачки пословни дневник „Ханделсблат“ открива: „Све више немачких компанија проширује своју производњу у САД. Вашингтон их привлачи јефтиним енергентима и ниским порезима... Берлин је алармиран – и жели да предузме контрамере.“
Саботажа гасовода
Али баш тада, гле чуда, догађа се саботажа оба гасовода „Северни ток“, која Немачку дугорочно до трајно осуђује на увоз скупог течног гаса, са свим предвидљивим последицама по њену економску конкурентност.
Ко је минирао „Северни ток“? Како Америка побеђује на рачун Европе? Може ли Европа да преживи овакво савезништво?
О овим су питањима „Новом Спутњик поретку“ говорили социолог Слободан Рељић и дописник наших медија из Лондона Синиша Љепојевић.
Мапа путање Северног тока, који иде од руског Виборга преко Балтичког мора до Грајфсвалда на североистоку Немачке
Коментаришући податке да је НАТО у Балтичком мору управо у понедељак, када су се догодиле мистериозне експлозије, започео дводневне маневре, те да су на данском острву Борнхолм, у чијој је непосредној околини дошло до саботаже, још у мају стациониране америчке војне снаге у оквиру вежбе „Бранилац Европе 22“, Слободан Рељић примећује да је „међу онима који су антинемачки настројени приметно задовољство због онога што се догодило са 'Северним током'“, и указује на бившег пољског министра иностраних послова и одбране Радека Сикорског који је, уз фотографију цурења гаса у Балтику, твитовао „Хвала, САД“ (тај твит је потом обрисао).
„Треба имати у виду да је Сикорски део дубоке државе на Западу... Али не треба због тога да се љутимо на Американце, већ да поставимо питање: Ко може да се одбрани од овога што они раде, и ко може да заштити своје интересе на одговарајући начин? Сукоб САД и Русије, отуда, скоро да постаје другоразредни проблем, а у први план долази сукоб Америке и Европе. Русију нису успели економски да сломе, па ће зато то покушати да ураде Европи, која је до сада имала трговински дефицит с Кином, али је у трговини с Америком била у суфициту“, напомиње Рељић.
Државни тероризам
С тим у вези, карактеристичан је коментар одборника АФД-а из Берлина Гунара Линдемана: „'Северни ток' 1 и 2 постали су неупотребљиви у исто време због саботаже, тако да Немачка може да набави само амерички гас. А сасвим случајно, америчка поморска формација била је у близини. С таквим пријатељима, коме су потребни непријатељи?“
„Ово је државни тероризам без преседана иза кога, то је потпуно јасно, стоје Сједињене Државе. Истовремено, то је знак да је нервоза у тамошњим владајућим круговима доспела на виши ниво,“ оцењује Синиша Љепојевић и указује да је, пре саботаже гасовода, „у Немачкој све гласније почело да се говори о активирању 'Северног тока 2'. Да би се то спречило, изведене су ове диверзије, тако да се сад налазимо у апсурдној ситуацији: Америка је Европу увукла у рат против Русије, а сада сама ратује против свог савезника у том рату. Европске државе, на жалост, немају капацитет да из тога искораче, будући да су оне, кроз Европску унију и евро, заробљеници тог система који сада, зарад одржања финансијског система САД, присиљава европске банке и компаније да свој новац и пословање пребаце у Америку. То ће срушити Европу, али неће спасити Америку.“
Крах Волфовицове доктрине
У овом контексту, и (наводни) РАНД-ов документ о „слабљењу Немачке, јачању Америке“ не представља никакву новост, већ, заправо, само операционализацију „Волфовицове доктрине“, стратегије Пентагона из 1992. у којој се стало на становиште да је „политичка и војна мисија Америке после Хладног рата да спречи да се ривалска суперсила појави у Западној Европи, Азији или на простору бившег СССР-а“. Задатак САД је, писао је тада „Њујорк тајмс“, да „одврате развијене индустријске земље од изазивања америчког лидерства или покушаја да преокрену утврђени политички и економски поредак“.
У протеклих 30 година, међутим, свет се до те мере изменио да тај „утврђени политички и економски поредак“, заснован на америчкој експлоатацији остатка света, у највећем делу остатка света више не постоји.
„Не владају више ни у Африци – и тамо су већ Кинези и Руси, којима највећи део планете одбија да уведе санкције“, скреће пажњу Слободан Рељић. „Pax Americana је систем чија су се правила поштовала зато што је непослушнима претила казна; тај систем сада се распада јер је све очигледније да је та претећа сила све слабија.“
Тако да Европи прети судбина његове последње жртве, јер, истиче Синиша Љепојевић, у њој „нема довољно уверљиве политичке снаге која би могла да артикулише све израженије народно незадовољство и направи бунт. Европска унија и њене најважније чланице више немају ни интелектуални, ни политички, ни економски капацитет за тако нешто, што значи да их, у догледној будућности, само чекају нова понижења и даље слабљење.“