На југу Србије налази се покрајина коју претежно насељавају Албанци – Косово и Метохија. У другој половини 20. века тамо је дошло до пораста сепаратистичких расположења са којима су морале да се боре југословенске/српске власти.
"У јуну 1990. године, у светлу дезинтеграционих процеса у Југославији, Албанци су у покрајинском парламенту предложили да се гласа о питању независности Косова од Србије, али у оквиру Југославије. Српски председник је након тога распустио скупштину.
Албански посланици распуштеног парламента су 7. септембра 1990. године тајно изгласали стварање „Републике Косово“ у којој су требало да важе југословенски закони само ако су у складу са правним нормама Косова. Парламент „независне 'Републике Косово'“ је 22. септембра 1991. године прогласио пуну независност и иницирао је референдум у покрајини који је одржан од 26. до 30. септембра 1991. године. Управо тако: прво проглашење независности, а тек онда су 99 одсто оних који су учествовали у референдуму то озваничили гласањем. Резултате је признала Албанија.
Косово је током деведесетих, уз спољну подршку, покушало да постигне међународно признату независност, што је довело до отвореног сукоба са Србима 1998-1999. године – „рата на Косову“, који су покренули милитанти „Ослободилачке војске Косова“ под покровитељством и уз помоћ Запада, између осталог и преко обавештајних служби, који је довео до бројних жртава међу цивилним становништвом. У марту 1999. године у сукоб се већ отворено умешао НАТО који је започео бомбардовање Југославије. Деветог јуна 1999. године, у складу са међународним „војно-техничким“ споразумом, који су потписали представници НАТО-а и Војске Југославије у Куманову, контрола над покрајином прешла је на међународне „Косовске снаге“ (КФОР) под вођством НАТО-а.
Савет безбедности УН се следећег дана састао на својој 4.011 седници и усвојио обавезујућу Резолуцију 12 44 која је потврдила територијални интегритет тадашње Југославије (а самим тим и Србије која је постала држава наследница 2006. године), одобрила међународно цивилно и војно присуство на Косову и одредила да решавање косовске кризе треба да се заснива на договореним принципима, садржаним у анексима резолуције.
„Парламент“ Косова је 17. фебруара 2008. године усвојио акт о једностраном проглашењу независности покрајине од Србије од 18. фебруара.
Реагујући на то, Србија се 15. августа 2008. године обратила Уједињеним нацијама са молбом да дају правну оцену тог корака. Генерална скупштина УН је 8. октобра 2008. године усвојила резолуцију 63/3 у којој се обратила Међународном суду правде у Хагу са молбом да изнесе саветодавно мишљење по питању: „Да ли је једнострано проглашење независности од стране привремених институција Косова у складу са нормама међународног права?“.
Након годину и по, 22. јула 2010. године, Међународни суд правде је изнео одговарајући саветодавни закључак у којем је пресудио да „Декларација о независности Косова од 17. фебруара 2008. године није прекршила опште међународно право, пошто међународно право не садржи забрану проглашења независности“ и не крши резолуцију СБ УН 12 44, пошто аутори „декларације“ нису повезани са структурама које су формиране у складу са њом.
Западне земље, на челу са САД, поздравиле су саветодавни закључак који је изнео Међународни суд правде, интерпретирајући га широко као одобрење сецесије (упркос томе што резолуција СБ УН 12 44, којој је посвећена између осталог и Русија, остаје основа за косовско решење проблема и предлаже постизање компромиса, који узима у обзир интересе Београда).
У току самог поступка, Вашингтон је и формално препоручио суду да прихвати закључак који је на крају усвојен, „пошто принцип територијалног интегритета не искључује настанак нових држава на територији постојеће државе“, написала је Захарова на свом Телеграм каналу.