У организацији Музеја жртава геноцида, стручњацима који се баве овом тематиком, приказан је премијерно у Југословенској кинотеци, у Узун Мирковој улици у Београду.
Премијера на месту где је био Војни суд
И не случајно баш на том месту. У овој згради заседао је Војни суд, ту је суђено генералу Александру Леру, команданту аустријског ратног ваздухопловства, али и другим злочинцима, највишим официрима Вермахта. Стручњаци Музеја желели су да се сведочења жртава чују у простору где су зликовци дочекали правду.
Зоран Добрић је на филму радио четири године, покушао је да аустријској и светској јавности први пут предочи улога Аустријанаца у стравичним злочинима против човечности почињеним над Србима током рата, с једне стране, али и о хуманости коју је показала једна жена из њиховог народа.
Он за Спутњик каже да је идеја у кући за коју ради одмах прихваћена.
„Шта год ми или било ко други мислили о Аустрији, Аустријанци су отворени за питања из прошлости, из своје ружне историје. Наравно, као и свуда, нису баш сви за то отворени, али није био никакав проблем да се филм прикаже на аустријској телевизији. Напротив, наишао сам на веома топлу подршку. Било је само питање новца и тренутка да се филм догоди. Имао сам фантастичне услове за снимање, у поређењу са многим другим продукцијама, веома комотне и добре“.
Радња упоредо прати Дијану Будисављевић, која је српску децу спасила сигурне смрти у НДХ и масовног убицу Франца Бемеа који је 1941. године наредио стрељање 35 хиљада цивила у окупираној Србији
© Фото : Спутњику уступио Музеј жртава геноцида
Паралелна прича Дијане и Франца
Радња упоредо прати Дијану Будисављевић, жену која је српску децу спасила сигурне смрти у Независној Држави Хрватској и масовног убицу Франца Бемеа који је 1941. године наредио стрељање 35 хиљада цивила у окупираној Србији, Срба, Јевреја и Рома.
Филм је премијерно приказан 13. јануара 2021. на другом програму аустријске државне телевизије, како наш саговорник каже, са веома високом гледаношћу. Додаје да су реакције гледалаца биле фантастичне.
„То говори да је филм тим људима био потребан, јер они о свим овим стварима нису буквално ништа знали. Поједини врло мало, али у неким посебним круговима, тако да је то било сјајно, прихваћен је без критика, са одушевљењем и захвалношћу. Наравно, и са згражавањем на све те страшне ствари које су се догађале у Другом светском рату“, каже Добрић.
Филм је настао искључиво на основу ауторовог темељног истраживања архивске грађе, српске, хрватске, аустријске и немачке, као и приватних архива који се данас чувају широм Европе. Када је у питању реч критике оних који се баве проучавањем историје, аутор каже да је филм урађен тако да су бирани историчари из земаља чији су грађани били актери у стравичним догађањима у Другом светском рату.
Кадар из филма "Два лица рата", Зорана Добрића
© Фото : Спутњику уступио Музеј жртава геноцида
„Увек када је у питању критика, њу изговарају историчари те земље којој је нешто лоше направљено, ни једног тренутка неко не критикује неког другог, већ се увек ради о самокритици, то је правило које је мени јако битно и у овом филму је испоштовано. Аустријски историчари говоре о ружним странама које су тадашње власти и људи Аустрије испољавали, пре свега на просторима бивше Југославије, односно Србије“, каже Добрић.
Спреман и за фестивале
Он додаје да фестивалска публика још није видела филм, али такав план постоји. Гледаоцима у Србији биће представљен у петак, 7. октобра, у 20 часова на другом програму Радио Телевизије Србије.
Зоран Добрић запослен је у аустријској државној телевизији ОРФ од 1991. године где ради као истраживачки новинар и документариста. Добитник је многобројних награда од којих је и најзначајнија аустријска награда за истраживачко новинарство „Роберт-Хохнер-Прајз“. Рођен је 1960. године у Смедереву где је у истоименом радију био дугогодишњи новинар-сарадник.