У БиХ, опоменуо је тада генерал Скапароти, „Русија користи добре односе с лидерима Републике Српске да поткопа државне институције“. А потом је указао и да су проблем за Американце и „Србија као држава, али и српски народ на Балкану“, јер су „погодно тло за руски утицај, и они то користе (...) ради кварења (планова САД) у односу на Косово и у трипартитном Председништву Босне и Херцеговине. Тај утицај (Русије) – расте,“ упозорио је 2018. Скапароти.
Генерал је добро предвидео будућност: син и ћерка Милорада Додика, Горица и Игор, у изборној ноћи 2. на 3. октобар славили су обучени у мајице на којима је одштампана фотографија сусрета идућег председника Републике Српске и председника Русије Владимира Путина. А и прва дама Хелсиншког одбора за људска права у Србији Соња Бисерко на страницама „Данаса“ незадовољно је прокоментарисала да је изборни победник, Додик, „добио Путинову подршку непосредно пред изборе“. Те се, прогунђала је реторички, „поставља очито питање чији је притисак јачи – руски или амерички“.
Шмитов декрет
Наравно, није баш овако једноставно; у држави каква је Босна и Херцеговина то ваљда није ни могуће. Уосталом, где још на свету има земље у којој се изборни закон мења у самој изборној ноћи – а управо то је урадио самозвани високи представник Кристијан Шмит. Користећи бонска овлашћења, одмах по затварању биралишта Шмит је наметнуо измене Изборног закона БиХ којима се, како је устврдио, осигурава функционалност муслиманско-хрватске Федерације БиХ, тако да ниједна странка, као ХДЗ у прошлом мандату, више неће моћи да блокира формирање ентитетске владе.
Амбасада САД поздравила је овај потез – што сугерише да је управо одатле и стигао налог Шмиту да га повуче – а, поприлично злокобно, Немац је истом приликом увијено припретио и Републици Српској: „Да будем јасан, ово није и не може бити она велика реформа Изборног закона која је још увек неопходна... Тај посао тек треба да се обави, и ја сам спреман да урадим свој део како бих то подржао.“
„Они који желе да разбију институције ове земље, било из Федерације или из Републике Српске, у корист својих интереса – одговараће“, прецизирала је Шмитову претњу амбасада САД. А ако и постоји дилема коме је та претња упућена, америчко Министарство финансија постарало се да је разјасни већ јутро након избора, саопштивши да су санкције уведене Слободану Станковићу, како се објашњава, „бизнисмену повезаном с Милорадом Додиком“.
Босански парадокси
Избори су, елем, Бошњацима поново донели два места у Председништву БиХ, уместо само једног које им припада по Дејтону; за хрватског представника, наиме, поново је изабран Жељко Комшић, што је председника ХДЗ-а БиХ Драгана Човића навело да јетко примети да „опет имамо узурпацију наше позиције у Председништву“ те да у њему „један конститутивни народ нема свог представника“. Додатна иронија, наравно, састоји се у томе што је Комшић у свој изборни програм уврстио – укидање концепта конститутивности народа. Што је и сасвим разумљиво ако се у обзир узме податак да је, на пример, у Љубушком овај такозвани представник Хрвата добио 66 гласова, а његова супарница Борјана Кришто из ХДЗ-а – 14.484 гласа. Посланици хрватског Сабора из коалиције „Мост“ стога су затражили да овакав представник Хрвата у Хрватској буде проглашен за персону нон грата.
Није ту крај босанским изборним парадоксима – изборе за преосталог бошњачког члана Председништва Бакир Изетбеговић изгубио је од заједничког кандидата опозиције Дениса Бећировића, али је заузврат Изетбеговићева Странка демократске акције поново тријумфовала над опозицијом на парламентарним изборима за разне нивое власти у БиХ.
Обојена револуција у РС?
Српски члан босанског Председништва постаће досадашња председница Републике Српске Жељка Цвијановић, док су победу на изборима за председника Српске прогласили, најпре, одмах по затварању биралишта, кандидаткиња ПДП-а Јелена Тривић, а потом, кад су пребројани гласови, и Милорад Додик.
Подаци Централне изборне комисије БиХ за право дају Додику који има тридесетак хиљада гласова предности над Тривићевом, но, без обзира на то, лидер ПДП-а Бранислав Бореновић саопштава: „Победа“. И, као да је читао неки од уџбеника за извођење обојених револуција, тврди да се догодила изборна крађа, те од Централне изборне комисије у Сарајеву захтева да поништи изборе за председника Српске.
Бореновић се, иначе, на почетку руске операције у Украјини на једном скупу у САД сликао иза украјинске заставе у друштву НАТО лобиста као што су Карл Билт и Дејмон Вилсон из Атлантског савета уз поруку: „Стојимо уз Украјину“. Насупрот томе, Додика је у Москви 20. септембра примио Владимир Путин и пожелео му успех на изборима, изразивши наду да ће изборни резултати „ојачати позицију патриотских снага у земљи, што ће нам омогућити да наставимо да развијамо продуктивну и обострано корисну сарадњу“.
Зашто је Путин подржао баш Милорада Додика, и ко заправо оспорава његову изборну победу? Шта ће недељни избори донети Републици Српској и Босни и Херцеговини? И какве то реформе најављује Кристијан Шмит?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали некадашњи југословенски шеф дипломатије Владислав Јовановић и професор међународних односа Срђан Перишић.
Наводећи да у Републици Српској нема масовног расположења за протесте јер је „јасно ко је победник избора, како за председника Републике Српске тако и за српског члана Председништва БиХ, те парламенте РС и БиХ“, Срђан Перишић истиче да „нестабилност у РС одговара једино Западу... Очигледно је и да су у оспоравању резултата избора и протестима присутни прсти Запада. У крајњој линији, ПДП себе и описује као прозападну, чак, пробританску странку... Многи их стога описују као НАТО четнике, нешто налик Вуку Драшковићу. Такође, Јелена Тривић је један од ретких политичара из РС који су се састали с Кристијаном Шмитом, иако је политика Српске да га не прихвата као високог представника јер на то место није постављен одлуком Савета безбедности УН, односно, због противљења Русије и Кине... У суштини, због свих ових разлога Владимир Путин је и подржао управо Милорада Додика на овим изборима, и његова политика ослањања РС на Русију на овим изборима је и добила подршку. Истовремено, уз Додиково блокирање уласка БиХ у НАТО, то је и разлог због кога Запад жели промену власти у РС. Али за то нема снаге.“
„Русија није само велика сила, већ и један од гараната Дејтонског споразума који има и право и дужност да надгледа примену тог споразума, те је потпуно природно и да политичке снаге унутар БиХ сарађују са силама-гарантима Дејтонског споразума“, коментарише Владислав Јовановић блиске односе Милорада Додика и званичне Москве.
„С друге стране, Запад је сам крив што је своје односе са њим уништио, стављајући га на разне црне листе, и сада убире горке плодове тих својих поступака и свог рада на постепеном разграђивању Дејтонског споразума. Срби у Републици Српској и њихови представници томе се највише противе зато што су од релативизације Дејтона и претрпели највише штете, а Додик је постао персона нон грата зато што се успротивио даљем отимању дејтонских надлежности Републике Српске.“
„Лажни сукоб Додика и Вучића“
У свој покушај промене режима у РС, према тврдњи сарајевског портала кликс.ба, западне силе покушале су да укључе и власти у Београду.
Под насловом „Ко је преварио Тривић и како је створен лажни сукоб Додика и Вучића“, портал пише: „Да би пала власт у ентитету Република Српска увек је потребна и мала помоћ Београда. То знају и међународни званичници који су, како сазнајемо из дипломатских извора, тражили од председника Србије Александра Вучића да 'погура' Јелену Тривић. Но, да би заиста власт у РС доживела пораз, потребна је стварна помоћ Београда, а не само привидна, боље речено – лажна... Оно што је постало јасније страним дипломатама јесте тактика коју су разрадиле власти у Бањалуци и Београду и чињеница да Додик ужива снажно Вучићево поверење, а да је све остало била шарена лажа за странце, као и подршка Београда Јелени Тривић.“
„Било је варница између одређених медија из Србије и Републике Српске“, подсећа Срђан Перишић, али, напомиње, „покушаји стварања раздора између Београда и Бањалуке унапред су осуђени на неуспех, иако западни емисари и амбасаде упорно раде да до тога дође... Власти Србије и Републике Српске остаће у блиским односима све док се и једни и други буду ослањали на своје традиционалне пријатеље.“
А то значи и да ће, у постизборном периоду, акценат бити стављен на деловање Кристијана Шмита и (зло)употребу Бонских овлашћења високог представника, сматра Владислав Јовановић, који превиђа да после избора, на којима није дошло до жељене промене власти, Републици Српској и Босни и Херцеговини предстоји буран период: „Све више се назире да је Шмит у БиХ дошао с наглашенијом мисијом него његови претходници, који су имали задатак да задрже статус кво, уз тихо одузимање надлежности Републици Српској. А сада је потребно што брже завести такво стање у БиХ у коме ће она бити спремна да приступи евроатлантским организацијама. Зато у наредном периоду очекујем журбу, у којој се неће много бирати правна и политичка средства да се постигне циљ који су одредиле Сједињене Америчке Државе.“