РУСИЈА

Бес се наставља: Бришу хиљаду и по година руског наслеђа - са чим ће свет уопште остати /видео/

Књиге се избацују из библиотека, диригенти из филхармонија, певачи са концерата… Не, то није време инквизиције, вештице (за сада) не спаљују… то „само” колективни цензор поништава руску културу. Хиљаду и по година руске културе узидано у темеље европске културе, данас се, са невероватним и незабележеним бесом, брише!
Sputnik
И нико не види, или не жели да види, да извлачећи један од три стуба (Грчка, Рим Русија), руши целу европску културу. Са чиме ће свет остати ако не буде руске културе? Без руске књижевности, без руске музике, балета? Без Ломоносова, без Павлова, без Мендељејева, Лобачевског…

Шта је Европа без Русије?

Уз то, Европа, а тиме и европска култура, све је мања и мања по броју становника и само са Русијом може преживети. Без Русије, она ће бити мало острво у свету других култура које ће је поплавити.
Деценијама смо живели у илузији да је култура острво слободе, да је уметнику све дозвољено, иако смо знали да је цензура постојала, постоји и увек ће постојати.
Сетимо се само макартизма када се Америка бранила од „баука комунизма који је кружио Европом”, или СССР-а који је бранио свој поредак од америчког империјализма, Салмана Руждија кога је клетва (фатва) стигла три деценије након што је „згрешио”, а сасвим недавно је у Словенији организован покрет који је покушао да убеди Нобелов комитет да повуче одлуку о додели награде Хандкеу јер је „подржавао Милошевића”! Али, у свим тим ситуацијама забрањивани су или кажњавани појединци и њихова дела. Друштво, углавном и у већини случајева, није подржавало цензуру. Данас, у 21. веку, све се променило, друштво је постало колективни цензор.

Бес се не зауставља

Први пут, од антике до данас, у друштву се појавио бес, бес који се не зауставља ни пред чим. Казнити свакога ко штрчи, ко има став различит од општег, то је гавни циљ. Запушити им уста, натерати да ћуте. Друштво се поделило на црно-бело, у моралном али и у расном смислу.
Цела бела Европа је клекнула и тражи од црних опроштај, зато што су их Американци учинили робовима!
Глумци, писци, познати људи оптужени су за све грехе овога света икад учињене и сви одмах знају да су криви. Нико не жели да чује њихову реч, објашњење, негирање ”злочина” који су учинили. Нема сведока, често нема ни суда, али кривица остаје.
Колективни цензор, оптужену особу, аутоматски значи и проглашену кривом, или феномен искључују одакле год могу, из професионалног и друштвеног живота. У пракси то значи раскидање уговора, уклањање књига из библиотека, филмова из кинотека, музике…
Књиге "Ана Карењина"
Давно написана књижевна дела преправљају се по моралним стандардима данашњице. Како би се доказала подршка покрету да су црни животи важни (БЛМ), Ана Карењина је постала Афроамериканка!

Цензори су људи из културе

Шокантно је да то не чине цензори, ни бирократија, ни верске заједнице, ни БЛМ, већ управо људи из културе. Култура изнутра цензурише културу. Уметници то раде понекад из уверења, али много више из потребе да се нађу на правој страни и добију приступ платформама које продају и дистрибуирају уметност. Морал уступа место новцу.
Још шокантније, ова нова правила - поништавање културе - први пут се примењују против једне целе, огромне, највеће земље на свету.
Већ разрађени рефлекс, када се по команди, медији и милиони људи на друштвеним мрежама бацају на "правог непријатеља", данас се примењује на Русе, пре свега на националну културу. Логика је јасна - поништавање је доказ да "Руси нису достојни".
Све што је Русија створила, у "цивилизованом свету" сада изазива одбацивање.
Од фебруара, земље Запада почеле су масовно да раскидају уговоре са представницима руске културне елите у случају да нису спремне да се јавно "покају".
Диригент Валериј Гергијев у Маринском позоришту
Диригент Валерије Гергијев и пијаниста Денис Мацујев избачени су из концерта Бечке филхармоније у њујоршком Карнеги Холу. Гергијев је отпуштен са места главног диригента Минхенске филхармоније, и са места почасног председника Међународног фестивала у Единбургу. Однос са њим прекинули су и Баварска опера и Ротердамска филхармонија.
Метрополитен опера и Баварска државна опера одустале су од сарадње са Аном Нетребко, оптужујући је за симпатије према руској власти.
Лондонска галерија преименовала је слику Едгара Дега "Руске плесачице" у "Украјинске плесачице".

На удару и балалајке

Према законима театра апсурда, жртва отказивања из Русије била је и Шведска група која свира на балалајкама, а која је заправо намеравала да одржи концерт у знак подршке Украјини. Кажу, балалајка је симбол Русије и показивање овог симбола је сада кажњиво.
Чак је и Тургењев храст био санкционисан. Забрањено му је такмичење за почасни статус Европског дрвета године.
Један од главних разлога за укидање или барем преиспитивање руског културног наслеђа је "империјални дух" откривен код Пушкина и Бродског, као и других класика.
Станица московског метроа посвећена Достојевском
”Поништавају” се Чехов, Толстој, Чајковски, Достојевски... листа се свакодневно шири. Људи су једноставно кажњени због тога што су из Русије.
Чини се да се нико не пита - шта ће остати ако из европске културе уклонимо руску. Руска култура је одгајала не само Русе, већ и многе дивне људе у западном друштву. Како избацити из њихове свести – Достојевског, Толстоја, Чехова, Стравинског, Рахмањинова?
Шта ће се догодити ако Европа, „по рецепту - вратимо туђе из својих музеја“, „врати“ Русији радио (који је изумео руски научник Попов), електронски микроскоп, ТВ који је створио Зворикин, цртани филм (Старевич), фотографију у боји (Прокудин - Горски), авион (Можајски), хеликоптер... и тако даље.
Наравно, то се не може догодити, не само зато што је апсурдно, већ зато што, као и код економских санкција, многе забране нису узроковане само голом русофобијом, већ жељом да се избегне налет критика активиста и, као резултат, сопствено укидање.
Али и црна Карењина је улазница за велико светско тржиште, као што је поништавање Русије победнички маркетиншки потез.
Оперска певачица Ана Нетребко
Баш као што од Русије и даље купују гас, нафту, ђубриво и све што им је потребно, тако и неки људи и организације, говорећи о отказивању, настављају да штампају књиге Водоласкина, свирају Чајковског, слушају Ану Нетребко…
Сигурни смо да су спремни да успоставе прекинуте везе у првој прилици. Они знају да велика, јака култура наставља да живи. Истина, уметност живи и дише у интеракцији, и губи могућност обогаћивања у контакту са другим културама.
Али Европа губи више! Она губи свој идентитет.
Коментар