Друге државе осим Србије немамо! Како живе Горанци на Косову и Метохији које би цар Душан разумео

Иако их је рат разнео на све четири стране света, они који су остали у селима подно Шар планине, успевају да живе од свог рада, распети између закона такозваног Косова и државе коју сматрају својом.

На Гори је пре рата 1999. године живело око 20 хиљада људи, процена је да их тренутно има око осам хиљада, углавном старијих. Реч је о области коју су одувек искључиво насељавали Горанци.

„Пре рата наш административни центар Драгаш био је искључиво горанско место, али су после почели да насељавају Албанце. То је једина општина на Косову и Метохији коју је укинула Унмик администрација. Направљене су нове општине, као што је Мамуша, турско село у Призрену, једно село, једна општина, а ми са 19 села и оволико људи не можемо да имамо општину. По свим параметрима, па и по косовским законима, морали би да је имамо, али не дају, а то би нам значило“.

Ово нам прича један од становника села Рапча. Жели да остане анонимам, не зна како ће га разумети, можда би некоме могао да се замери. Живе у миру са комшијама, али ситуција је сада свуда тешка, а током рата било је и минирања кућа.

У његовом, као и у другим горанским селима живе претежно старији људи, а млади се више муче.

„Деца из су нам буквално истерана из школа у Драгашу где се настава слуша на српском, средња школа је измештена у немогуће услове у, такође горанско, село Млике. Албанска деца се возе аутобусом још даље до те школе, тим парама могу пет школа да направе, али њима је циљ да се Горанци потисну из Драгаша“, каже наш саговорник.

Да говори за Спутњик под својим именом не плаши се Сеида Даути из села Брод. Она живи у, како каже, заједници, са чак 20 чланова породице, десеторо одраслих и једанаесторо деце.

Њена породица има велико имање у планини, имају више од 1200 оваца и 50 грла крупне стоке. Раде од јутра до мрака, али се не жале. Четворица браће брину о овцама, а њихове супруге су задужене за краве и прављење онога од чега живе, чувеног шарског сира.

„Увек нам је бурно, никад није исто, увек имамо неки посао да радимо. Лети устајемо у пет, некада и раније, јер посао захтева. Јетрва, свекар и ја идемо у шталу, ми радимо са кравама, прво их помуземо, свекар их истера на испашу, онда се ухватимо за сир. Муж иде са другом групом ујутро у планину код оваца, да их помузе. Тако је пет месеци, од краја априла до краја септембра“, објашњава Саида.

Деца из велике породице Даути до осмог разреда иду у школу на српском језику у самом селу, јетрвина ћерка је кренула у средњу школу у поменуто село Млике, где такође похађа наставу на српском.

„Син ми сад исто иде у средњу школу, али у Митровицу, пошто овде немамо услове, а он жели за аутомеханичара. Иду и друга деца на север Косова, пошто су у Млики само три смера, ко жели друго, мора да иде даље. Има у Драгашу то, настава на албанском, али не, ми смо ишли у школу на српском, онда и деца нам иду на српском, тако смо навикли“, каже она.

Ова млада жена у Брод се удала из оближњег горанског села Радеша. Готово сви из њене породице су отишли са Косова, трбухом за крухом. Има брата и сестру у Швајцарској, једног брата у Луксембургу, једног у Аустрији. Једна сестра је била у Русији, али се прошле године вратила и сад живи у Београду.

Породица Даути живи од продаје шарског тврдог сира, далеко познатог, који се прави на више од две хиљаде метара надморске висине. Лети, у сезони, прераде и до 600 литара млека од кога раде по десет великих колутова, од 10, 12, па и 15 килограма.

„Претежно нам долазе овде људи који нас познају и узимају, а исто продајемо сир и за Србију, имамо и своје представништво које нас рекламира тамо. И у Албанији продајемо. Средом и петком свекар, муж и девер иду на пијацу у Драгаш, боримо се, било би боље кад би све то било организовано“, закључује Сеида Даути.

Старије становнике Драгаша и околних села муче друге бриге, тренутно у Дому здравља раде два лекара Горанца, како кажу, по систему косовских власти. Они ће ускоро у пензију, па се плаше да неће имати ко да их лечи. Апотеке нема.

„То није наша једина мука“, каже још становник Горе, који такође жели да се његово име у медијима не помиње;

„По Бриселском споразуму, сваки Горанац мора да се изјасни да ли ће да прима српску или косовску пензију. Ако се изјасни за српску, на сваких шест месеци мора да иде у Косово поље да му Унмик администрација овери потврду коју издају косовске власти, то је малтретирање и потпуна дискриминација“, истиче.

Он додаје да се због рата и лоше економске ситуације људи и даље селе, али да то са собом носи још једна ризик, он зна порекло своје породице, генерацијама, зна да су били православни и кад су тачно прешли у ислам, али то је мање битно, плаши се да ће Горанци нестати.

„Кад лети дођу ови из иностранства, једни се и даље представљају као Горанци, други кажу да су Срби, има и оних који мисле да су Албанци или Бошњаци. Не знам како да се сачувамо. Чујем да држава размишља о формирању Савета Горанаца, да би се то десило, морамо да имамо матичну државу, ми то немамо. Наша држава је Србија, ми другу државу немамо. Волео би да се мало промени однос српских власти, сад постојимо само за Бајрам, да нам неко честита“.

Сви Горанци са којима смо разговарали истичу важну чињеницу као адут да их не забораве они који могу да помогну.

„Сачували смо свој језик, говоримо језик који се говорио на двору цара Душана. Кад би којим случајем сад устао, он би са мном разговарао, а са вама се не би разумео“.