Новинар Спутњика Вајат Рид налази се у Донбасу и извештава о ситуацији на терену на опкољеној руској територији која се у последњих седам месеци суочава са артиљеријским ударима и борбама невиђених размера и интензитета - од почетка сукоба 2014. године.
„Ти проклети фашисти“
У Рубежном, малом граду у Луганској Народној Републици у близини линије фронта који је претрпео велика оштећења у борбама, дописници Спутњика упознали су пензионерку Наталију Петровну. Њен дом тешко је оштећен у артиљеријском нападу украјинске војске која је користила ракете ХИМАРС које су испоручиле САД. У нападу је повређена.
„Ко је [проузроковао] ове кратере?“ питао је репортер Спутњика ову 68-годишњакињу док је седела на клупи испред уништеног деветоспратног блока у којем живи. „Ти проклети фашисти“, одговорила је. „Јесте ли били овде када су пуцали?“ питао је репортер. „Да, живим овде на првом спрату“, одговорила је она.
„Они су звери, они су звери. Они нису људи. Немају ништа људско у себи“, додала је.
„Како је било када су ударили?“ наставио је репортер Спутњика.
Уплакана, Наталија Петровна је објаснила да је задобила повреду ноге од велике експлозије и да је она сада једина особа која је остала да живи у свом делу стамбене зграде.
Девастиран дом Наталије Петровне после украјинског гранатирања
© Sputnik / Wyatt Reed
„Шта је толико узнемирујуће? Да ли су ракете те које узнемиравају?“ био је упоран репортер док се негде у даљини чуо потмули звук артиљеријске ватре. „Да“, одговорила је жена. „Овде сам остала сама. Нема никога да ми помогне.“
Наталија Петровна каже да нема где да оде; нема новца да нешто купи јер је изгубила пасош, па зато не може да прими пензију.
Дописници Спутњика обећали су помоћ и ступили у контакт с локалном групом волонтера, која је забележила податке и Наталијину адресу.
„Момци, не можете ово да урадите“
„Ми помажемо обичним људима са минималном потрошачком корпом која може да спаси нечији живот у овом тешком тренутку“, рекао је за Спутњик крепки четрдесетогодишњи волонтер са јарко црвеном капом с медицинским крстом пошто су дописници отпутовали код Наталије Петровне да би јој купили храну.
„Шта мислите о Украјинцима који прете људима који узимају хуманитарну помоћ?“ упитао је Спутњиков репортер овог човека. „Чули смо за то, да, чак смо видели и видео-снимак из Кијева где су људи стављени у ровове и упуцани у леђа“, одговорио је он. „Постоје неонацистички батаљони који то раде, да. Момци, не можете ово да урадите. Сви смо ми људи – Украјинци, Руси, Белоруси“, рекао је волонтер одмахујући главом.
По доласку у стан Наталије Петровне, волонтер ју је питао да ли може да пронађе извод из матичне књиге рођених, пасош, папире у вези са пензијом – било коју личну карту која би могла да му помогне да би је регистровао за помоћ.
Волонтер разговара са Вајатом Ридом и његовим преводиоцем док се крећу ка дому Наталије Петровне да јој донесу залихе хране.
© Фото : Wyatt Reed
Наталија Петровна је мајка троје деце – два сина и ћерке. Један син је погинуо у рударској несрећи, за другог не зна где је, а ћерка вероватно живи негде у Кијеву. Она нема начина да је контактира и не зна где је. Супруг јој је давно умро. Некада је радила као поштарка, али сада тешко хода.
Упитана зашто је одлучила да остане у свом тешко оштећеном стану – чији су прозори разнесени а врата оборена, када је могла да оде у хостел, Наталија одговара да се плаши да ће, ако оде, оно мало што јој је остало украсти пљачкаши. Присећа се да су једном украјински војници ушли у њен стан и узели нешто одеће.
„Шта бисте рекли Американцима који су вам дигли кућу у ваздух? упитао је репортер Спутњика пред крај разговора, мислећи на оружје које САД испоручују Кијеву. „Да су звери, то је то. Они немају срца“, рекла је Наталија.
Показујући на Наталијин стари избледели портрет који виси на зиду стана, Спутњиков репортер ју је упитао да ли је могла да замисли, када је та фотографија снимљена, како ће изгледати за 40 година.
„Не. Не“, одговорила је Наталија плачући.
Наталија Петровна гледа на фотографије на зиду присећајући се неких лепших времена
© Sputnik / Wyatt Reed