Издавачка кућа „Добродетељ“ недавно је објавила књигу „Срби против НАТО од 1991. до 1999. године“ намењену деци од 8 до 15 година. Аутор прича је историчар Милан Бојић, а илустрација Предраг Иконић.
Српски поглед на деведесете
Уредник издања Александар Миљевић каже да је намера издавача била да осветли деведесете године у којима је наш народ много пропатио пре свега од Запада и НАТО, јер без њихове подршке не би било сецесији Хрватске, Словеније и БиХ од тадашње Југославије нити би Срби били протеран из Републике Српске Крајине и са Косова и Метохије.
„Први смо објавили књигу за децу о Кошарама и ту контроверзну тему осветлили са српске стране јер знамо да нам пишу уџбенике углавном компаније земаља које су нас бомбардовале деведесетих. Зато смо и желели да по први пут деци дамо српски поглед на деведесете године“, истиче Миљевић.
Косово као „мала Хирошима“
Аутор Милан Бојић додаје да се књига састоји из два дела. У првом је десет занимљивих акционих прича, док је у другом мала енциклопедија за децу где је објашњено све што се дешавало деведесетих. Много историјских извора користио је за приче као и исповести актера описаних догађаја, међу којима су генерали Божидар Делић и Мирослав Лазовић, командант ПВО у време НАТО агресије, и глумица Ивана Жигон.
Књига „Срби против НАТО од 1991. до 1999. године“
© Sputnik / Дејан Симић
„У тој малој енциклопедији је сачувано од заборава како је народ бомбардован осиромашеним уранијумом и како је Космет у америчким круговима називан мала Хирошима, употреба касетних бомби које су коришћене и у Вијетнаму, а много су опасније по цивиле него по војску или екоцид у Панчеву и Новом Саду кад су гађали рафинерију“.
НАТО крсташки рат против Срба – до последњег Албанца
Једна од тема у књизи „Срби против НАТО од 1991. до 1999. године“ – медијски рат актуелна је и данас, јер, према Бојићу, „НАТО води нови крсташки рат против Руса до последњег Украјинца као што је 1999. против нас водио до последњег Албанца“.
Зато су у књизи бави инсценираним масакром на Маркалама, иако су и тадашњи први човек Уједињених нација Јасуши Акаши као и неки НАТО генерали рекли да се не може доказати да су Срби за то криви, као и случајем Рачак.
Део књиге посвећен је и цитатима људи који су се одупрели „медијском мраку“ попут грчког официра Мариноса Руцудиса који је две године био у затвору јер није хтео да нападне Србију, нобеловаца Александра Солжењицина, Харолда Пинтера и Дарија Фоа и руског редитеља Никите Михалкова.
Западна пропаганда – боље да су ћутали
Миљевић додаје да су јако важне приче о Рачку и Маркалама јер је наш народ више од 30 година медијски сатанизован и зато су многи Срби прихватили НАТО наратив.
„Важно је да људи схвате да нисмо гађали цивиле ни на Маркалама, нити смо их убијали у Рачку, да деца знају да је то била лаж и повод за напад НАТО на РС и СРЈ. Важно је схвате да ми не гађамо цивиле. Један народ који је у Првом светском рату на коње стављао ратне заробљенике и ходао поред њих не пуца на цивиле ни крајем 20. века. Тај наратив је 30 година наметан и он је оставио дубок траг“.
Без обзира на вишедеценијску пропаганду, тај наратив се није примио код Срба зато што су дуго били мета НАТО и осетили су на свој грбачи шта се дешава и зато је та пропаганда само додатно иритирало српски народ у последњих 25 година.
„То што су причали, боље да су ћутали. Да су ћутали, мањи би био проценат противника НАТО и ЕУ у Србији, а да нас нису напали 1991. већ висмо били и у НАТО и у ЕУ јер смо били толико позападњачени у Југославији“.
Запад пропада: Подршка Украјини у рату против својих популиста
Следећа књига на којој Бојић ради је „Срби и Руси заједно кроз векове“ јер наше везе сежу још од времена Светог Саве ког су руски монаси водили на Свету Гору и тако променили нашу историју.
Према његовим речима, рат какав се водио против нас данас се води против Руса, а његово језгро је мека моћ. Зато је Запад покушао да у Маријупољу и Буши направи оно што је направио на Маркалама и Рачку, али „овде су наишли на много озбиљнијег и јачег противника“.
Књига „Срби против НАТО од 1991. до 1999. године“
© Sputnik / Дејан Симић
Миљевић сматра да се Западу пружа већи отпор у остатку света иако је цензура много већа него што је била 1999. Деведесетих је Запад био на врхунцу моћи и борили су се против много слабијег противника и онда су могли себи да дозволе да изгледају праведно, да дозвољавају да се чује и други глас, иако је тај други глас био „кап у мору“.
„Међутим, то се променило кад је РТ почео масовно да се гледа у Америци, Француској, Немачкој, Енглеској… Популисти који освајају власт на Западу су пратили те канале а људи су почели да размишљају својом главом. Кад је почео рат, схватили су да ће имати страшне проблеме у свом друштву јер су људи почели да се буне против елита и морали су да затворе руске медије. И то је, вероватно један од главних циљева овог рата, јер они знају да Украјинци не могу победити Русе, али могу да зауставе популистичке покрете у својим земљама“, закључио је Миљевић.