То може само Матија /фото, видео/

Не само због сале испуњене до последњег места, публике која се збијала и у простору између редова и у холу Руског дома, већ и због духа ове књижевне свечаности лишене академских говора и испуњене духовитим, опомињућим и топлим речима.

С правом би се могло рећи — то може само Матија!

Потврдило се вечерас још једном да је у свему што Бећковић данас каже и напише садржано и оно што је било и оно што ће тек да се деси. Таквим, реткима, указује се част, попут ове коју му је указао Руски дом, организујући, уочи песниковог 83. рођендана, вече под називом „Ниси ти више мали“.

Подсетивши на Његошеве речи како „добра пјесма у слијепцу спава“, митрополит црногорско приморски Јоаникије говорио је о Бећковићу као калуђеру међу песницима, јер је поезија, ако је надахнута — реч божја, а монашка служба Христу заправо — поезија.

„Матија се сретао са наша два највећа монаха, не у времену него у поезији. Писао је службу Светом Сави и службу пустињаку цетињском. Те две службе носе карактер оних служби које се певају у цркви“, казао је Јоаникије и подсетио да се Бећковић сусретао и са највећим монасима нашег доба — митрополитом Амфилохијем, владиком Атанасијем и њиховим духовним учитељем, оцем Јустином Поповићем.

„Отац Јустин је био задивљен и потресен његовом песмом „Богојављење“, вероватно због тога што је настала у време комунизма и `брозоморе`. И у том сусрету, овај духовник на заласку живота очински је охрабрио младог песника рекавши му:`Пиши што слободније`. Видео је пред собом човека дубоке мисли, изоштрене на `проклета питања`, видео је писца дубоко мисаоне поезије“, рекао је митрополит Јоаникије.

Писац који је водио ово јединствено књижевно вече, Милан Ружић између најава гостију испричао је и неколико анегдота, које су подсетиле на Душка Радовића, Стевана Раичковића, Хандкеа…

Уз лукаву ограду „најбоље да говорим Матијине речи, па како он прође“, прослављени глумац Петар Божовић надахнуто је изговорио делове из поеме „Рече ми један чоек“.

Матијим смех даје осећање смисла, у сусрету с њим ја сам млађи, поручио је историчар Милош Ковић и објаснио да се не сећа првог сусрета са песником, јер му се чини да га зна — цео живот.

„Историчар из једне Матијине песме може да научи више него из томова књига, једна његова реч може да покрене осећање историје које је дубље од резона и прочитаних томова. У Матијиној песми непрестано звони велико руско звоно које нас позива да разумемо да је наша историја прича о моралу, о завету, о речи која је дата а на нама је да је се држимо. То сам учио из Матијиних песама“, казао је Ковић и потом прочитао Бећковићеву песму „Мени је све лако пало“.

Да му задатак није лак, и да личи на онај од пре 60 година када је у кухињи вежбао рецитацију за Тита — потврдио је и прослављени редитељ Емир Кустурица. Надахнути говор о песнику који својим делом потврђује да се поезија и завера рађају без сведока и без доказа, Кустурица је поентирао речима: „Кад Матија говори, ми знамо да нисмо од јуче“.

О поезији Матије Бећковића, о песми „Кад дођеш у било који град“ којом је песник отворио вечерашњу свечаност, говорио је професор и књижевни тумач Мило Ломпар.

Упоредивши ову песму са Костићевом „Санта Маријом“ и Дисовом „Можда спава“, и запитавши се у чему је њена тајна, Ломпар је начинио лук ка поеми „Вера Павладољска“ и сећању на љубав и вољену жену које више нема, што је, како је казао, велики мотив поезије.

Вече је увеличао сам песник који је на крају ове свечаности говорио своје стихове.