Овако пева српски Бочели: Бог му одузео вид, а дао апсолутни слух – музиком плови као руском Волгом

Рођен је у Београду пре 23 године, када је имао месец дана, схватили су да је слеп, та чињеница је променила живот његовим родитељима. После много муке и труда, сада, уместо Немањиног мрака, прате његово светло.

После основне, ниже и средње музичке школе, завршио је Музичку академију. Школовао се за музичког педагога, а сада се спрема да одбрани мастер рад.

Да је апсолутни слухиста овај младић невероватног талента открио је случајно, када је имао само пет година:

"Са татом сам слушао концерт групе "Квин", волео сам их кад сам био мали, и сад ценим њихов рад, ишла је њихова чувена песма "Ај вонт ту брејк фри". Питао сам тату, зашто је песма у Де - дуру, кад је на касети у колима у Е - дуру. Остао је запањен. Одмах ме је уписао у основу музичку школу, на клавир, али прво сам пошао у предшколско, музичко забавиште", прича нам Немања.

Тата је такође музичар, изврно рокер, каже Немања, али сад има бенд који свира по забавама, јер од нечега мора да се живи. Морају и да се плате његови часови, а школовање има додатну отежавајућу околност, у земљи у којој мало ко има праву представу о његовом проблему, баријере су свуда.

На срећу, у основну школу је ишао аутобусом који превози слепу децу, а у средњој добио персоналног асистента. Она га је спремала и за пријемни испит, имао је рекордних 100 бодова, после тог резултата, одлучила је и да га вози у школу сваки дан.

На питање, колико му значи музика, помиње реку која безгранично тече и са собом носи лепоту. Готово му је жао што људи који виде, они не могу до краја да проникну у лепоту музике и свега што пружа.

"Музика ми много значи, то је мој живот. У разговору са људима које тек упознам, када крене сажаљење, јао, он не види, кажем, нема везе, бог ми је узео нешто, али ми је дао много тога. Баш сам богу захвалан што ми је дао апсолутни слух, одредио је да се бавим музиком. Ту сам да га следим и уживам у томе".

Узор му је пре свих Андреа Бочели, од кога, каже, покушава да купи много, а наручито неговање традиције свог народа. Бочели покушава да од заборава сачува наполитанске песме, а Немања, кад год може, пева "Љубав ми срце мори", "Болесно ми лежи злато моје", "У рану зору"...

"Из које год земље да је певач, никада не треба да се стиди сопствене традиције, поред оперског репертоара, увек треба да негује традицију своје земље и да је представља, свуда. То је један од мојих циљева. Поред Бочелија волим класичне композиторе попут Баха, Хендла, Штрауса. Обожавам Чајковског, омиљна композиција ми је Словенски марш, где се појављује песма, "Радо иде Србин у војнике"".

Уметник божанственог гласа не пева само класичне композиције и традиционалне песме, радо пева и једну химну, химну Црвене Звезде. Каже да му је поред највеће љубави, музике, на другом месту фудбал.

"Волим да пратим и фудбал и тенис, али фудбал посебно. Велики сам Звездаш, када сам добио позив и певао на стадиону, то је био невероватан осећај који се тешко описује. Жао ми је што је то било у време короне, што нисам певао пред публиком, али сам замислио ту сцену, тај хук када се излази на терен. Волео бих да се то понови, иначе, следећи клуб за који навијам из свег срца је братски Спартак из Москве".

Наш саговорник каже да је у Србији јако тешко живети од певања, велика је борба између уметника који изводе класичну музику. Нема ни много простора у медијима, па је захвалан Спутњику. Труди се да одговори и на сваки позив за наступ.

"Доста сам наступао за NOOIS, Национално удружење особа са инвалидитетом, ту сам држао и музичке радионице и певао за њих. Трудим се, где год имам прилику, да покажем свој таленат. Због ситуације каква јесте у Србији, видим се у некој од других земаља, али пре свега зато што би ми систем за живот био мало прилагођенији".

Поред тога што спрема завршни мастер рад, ових дана Немања Црнатовић интензивно учи руски. Нечега се сећа из основне школе, а сада је одлучио да га савлада у потпуности.

"Заиста волим руски језик, радује ме што је сличан нашем, доста разумем, пратио сам и руске серије. Иначе, моја професорка Људмила Поповић је Рускиња, тако да имам велику помоћ. Чак сам ухватио да је разумем, она убаци понеку руску реч кад прича. У почетку ми је било мало тешко, али сад се јако добро разумемо".

Захваљујући професорки, певао је и у Руском дому, организовала је концерт своје класе, професорка Поповић ради на факултету, а са Немањом има приватне часове. Са великим задовољством је прихватио позив.

"То ми је био први наступ у Руском дому. Било је предивно, одушевљен сам особљем које ради тамо, а посебно акустиком сале, заиста је сјајна за наступ. Надам се да ће бити још позива да наступам тамо", каже.

Овај млади уметник има безграничну подршку породице, од маме, преко тате који му је тренутно и ПР менаџер, до сестре. Млађа је четири године, она је заправо највећа подршка, тамо где то нико други не може да буде.

Поред прве жеље са којом се буди сваки сваког јутра, да буде здрав, Немања жели да једног дана има своју породицу.

"Породица је јако битна за финкционисање и заиста, човеку је некако лепши живот кад има партнерку поред себе, али и кад добије децу. Поред тога да певам по дворанама по Европи, велика ми је жеља да једног дана имам породицу. Популарни певачи се стално сликају, изложени су, ја бих волео нормалан живот, да имам жену и децу".

Наш саговорник каже да је размишљао и о даљем школовању, али то је мач са две оштрице.

"Може да се деси да професори покваре технику, наравно, не потцењујем ничији рад, али мислим да ми је глас прилично добро формиран, формирана ми је боја. Сада је приоритет да пронађем неког менаџера, агента који би чуо моја извођења, да он полако уговара наступе".

Колико је тешко доћи до свега што сада има, а то је пре свега знање, одлично знају Немања Црнатовић и његова породица. Зато он на крају разговора за Спутњик апелује да се измени систем школовања на Музичкој академији, сматра да су слепи певачи дискриминисани.

"Годинама ни један слепи студент није уписао певање. Објашњавају да је то зато што постоји предмет који се зове сценографија, јасно је да слепи не могу да учествују у опери, мада сматрам да је и то могуће, али мислим да би ствари могле да се промене. Могли би да укину тај предмет и уче нас како да будемо концертни певачи. Ја ћу вероватно отићи, ово морам да кажем због колега које желе да се баве оперским певањем".