Овако Дејтонски споразум на годишњицу његовог парафирања посматрају два интелектуалца млађе генерације – хрватски филозоф родом из Мостара Нино Распудић и српски политиколог из Бањалуке Војислав Савић. Обојица припадају генерацији која је детињство провела у рату, а младост у постдејтонској БиХ.
Ко је очерупао Дејтонски споразум?
Спутњикови саговорници сагласни су да је Дејтонски споразум, када је усаглашен, парафиран у Дејтону и недуго потом потписан у Паризу, представљао оквир у коме је БиХ, разорена у вишегодишњем грађанском рату могла да функционише.
Према Распудићевим речима, у ситуацији у којој је БиХ била почетком деведесетих година, сваки мир који су све три стране биле спремне да потпишу био је бољи од рата ма колико да је свака страна била незадовољна оним што је потписано.
„У то смислу, Дејтон је био велико постигнуће које је зауставило рат. Али оно што је видљиво као основни проблем у процесима који су се догађали касније, то је потпуно промашена политика међународне заједнице која је, уместо да помогне БиХ у развоју и јачању онаква каква по Дејтону јесте – сложена држава три народа и два ентитета, кренуло се са интервенцијама и насилним променама Дејтонског споразума“, објашњава он.
Према Савићевим речима, за, како каже, „черупање“ Дејтонског споразума одговорни су високи представници који су „на своју руку, мимо сваког права, закона и легитимности спроводили политику која је ишла на руку политичком Сарајеву и онима који се залажу за унитарну БиХ“.
„Данас имамо БиХ која никада није била више подељена. Анимозитет који је постојао само код Срба, сада се развио и код Хрвата због злоупотребе и узурпације начина избора чланова Председништва БиХ. Тако да се може рећи да је од Дејтонског споразума остало мало, али и то мало је довољно да се сачува национални интерес Срба јер постоји Република Српска. С друге стране, свакако да треба радити на томе да се надлежности које су у међувремену отете и узурпиране, врате ентитетима како је било договорено на почетку“, каже Савић.
Стално се говори о „духу Дејтона“, али тако нешто не постоји, додаје он – постоји само слово споразума кога се треба држати.
Дејтонски споразум - рецепт за стабилност
„Из наше, хрватске перспективе, главни проблем је тај што Бошњаци Хрватима могу изабрати политичке представнике, а то је нешто што није изворна дејтонска ствар, него резултат интервенција међународне заједнице“, наводи Распудић и додаје да је дејтонски оквир већ промењен низом наметнутих одлука високих представника, од којих ниједна није прошла парламентарну процедуру и верификацију, а све су ишле на штету Хрвата у ентитету Федерација БиХ.
Због тога је са хрватског становишта, како каже, смешно говорити о некаквом „новом Дејтону“.
Према Распудићевим речима, рецепт за стабилност у БиХ је повратак изворном Дејтону, ономе који је и парафиран пре 27 година. Оно што ради међународна заједница, односно Сједињене државе и део европских држава, подржавање бошњачке политике под грађанском кринком, потпуно је контрапродуктивно.
„Таква политика не води до стабилније и јединственије БиХ – напротив, таква политика је појачавала напетости. Резултат такве политике је да су односи у БиХ данас гори него у првим годинама после Дејтона“, категоричан је Распудић.
Како Савић каже, на бранику Дејтона данас једино стоје Република Српска и Срби – други желе да из тог оквира изађу. Међутим, према његовом мишљењу, свако друго решење, осим Дејтонског споразума за БиХ је неодрживо.
„Поента је што би било какав други начин функционисања БиХ одвео у нестанак. Дакле, сваки политички систем у којем нема националног и ентитетског вета аутоматски значи да БиХ није могућа. Ипак је Дејтон најмањи заједнички садржалац за све стране у том несрећном грађанском рату и мислим да бољи договор још увек није могуће постићи“, закључује Савић.