Нишлија са моторима у ногама више није тако млад – има 26 година, али иза себе животно искуство довољно чак и да се направи филм, што се недавно и догодило. Међутим, да би прича била комплетирана треба још много, а на позицију главног сценаристе, доласком на позицију селектора, стигао је његов најславнији фудбалски земљак.
Нападачки стил који гаји Стојковић је као створен за Радоњића, али за посебну улогу која је и раније била логична, само као да није имало кога да све то спроведе у дело.
Не треба Радоњић да буде главни протагониста, нити онај у кога су упрте све очи од почетка пројекције – савршен је за најбољу споредну улогу где до изражаја долази управо његов највећи квалитет.
Брутална брзина 26-годишњег Нишлије умела је да закаже када се он од првог минута утакмице нађе на терену због јасне чињенице да је, бар у физичком смислу, сваки његов ривал, ако не равноправан, онда вероватно довољно добар да га сустигне, испречи се, испрати темпо.
Пикси је то увидео и у Радоњићу је пронашао играча који мења ствари на терену, улази са клупе у другом полувремену када су противници већ поприлично уморни од налета, да ли Андрије Живковића или Дарка Лазовића са десне, односно Филипа Костића и Филипа Младеновића са леве стране терена.
У таквим околностима исходи су јасни – централни фокус игре Србије се сели на бок на ком се налази Радоњић, везњаци тада имају многе могућности за разигравање по крилу, да ли директним лоптама, да ли лоптама у простор и иза леђа одбране противника која је већ добрано потрошена претходним константним нападима Србије.
Као такав, Радоњић је злата вредан за Пиксијеву екипу, јасно је да ли и када може да га користи, свима, па и противницима – јасно им је, али одбране од тога нема.
Само је важно да Немањина глава буде потпуно на месту и у координацији са ногама, које могу да претрче терен уздуж и попреко небројано пута, како по левој, тако и по десној страни, где год је потребно тиму и где год ривал има више рупа.
На укупно 20 утакмица које је као селектор водио Пикси, Радоњић је наступио на 16, готово подељено и као десни и као леви крилни бек, а само је против Азербејџана и Катaра на терену провео више од 45 минута, што јасно ставља до знања да га Стојковић користи као „блицкриг“ оружје за које мало који ривал може да има одговор – ако је прави и у пуном потенцијалу.
Такав ће бити преко потребан Србији на Мундијалу, али и уопште, да би се коначно заборавила прича о „недостатку правих бекова“ и схватило да су у модерном фудбалу брзи и лукави крилни бекови, какви су у случају Орлова он, Живковић, Лазовић, Костић, Младеновић међу кључним факторима за успех и жестока „коска“ за све ривале.