Овај звук на Косову никако не сме да се угаси - то би уздрмало српске темеље

По струци психолог, једини активни гајдаш на Косову и Метохији ради као стручни сарадник у Основној школи "Вук Караџић" у свом селу, а све слободно време посветио је очувању српске традиционалне музике, посебно са простора Косова и Метохије.

За Спутњик каже да је жеља постојала одавно, а да свира на традиционалним српским инструментима, први пут се одважио пре деценију и по.

„Волео сам све што је тако посебно, а ти инструменти су у последње време скоро изумрли, јавила ми се жеља да наставим традицију која је раније била јако присутна у нашим крајевима. Прво сам почео да свирам фрулу, а касније сам купио и гајде, окарин, двојнице. Сада имамо и нашу Етно групу "КОС" која се бави чувањем српске традиционалне музике са простора Косова и Метохије, али и шире“, каже Митић.

Митићева Етно група сарађује са бројним Културно – уметничким друштвима, али и професионалцима, етномузиколозима који покушавају да отргну од заборава старе мелодије са Косова и Метохије. Ипак, највеће је задовољство свирати и певати песме које чују од изворних чувара традиције.

„Углавном изводимо песме које наше старе жене певају овде код нас на свадбама, али имамо и ноте које смо пронашли у књизи сестара Јанковић. Оне су овде радиле исраживање пре скоро сто година, доста тога су забележиле, много песама из нашег краја, али добијамо песме са свих страна“.

Иако свира готово све традиционлане дувачке инструменте свог краја, Никола Митић највећу пажњу публике и стручне јавности привлачи зашто што свира гајде. Некада су биле уобичајен инструмент широм Европе, код јужних Славена и Срба, обавезан.

Митић објашњава да се у нашим крајевима углавном могу видети војвођанске и ерске гајде, Далматинци и Херцеговци их зову дипле. Он свира јужноморавско - македонски тип гајди, инструмент који се виђа од Ниша до јужне Македоније.

„То су двогласне гајде, за разлику од војвођанских које су трогласне или дипли које имају дуплу цев. Своје гајде сам купио у Македонији, али имам и један примерак гајди које су старе скоро сто година, можда и више. Купио их је дада моје бабе, дакле мој чукундеда“.

Митић је самоук, док је учио да свира помагали су му снимци које је нашао на Ју Тјубу, али се на њих ослонио тек након што је учио од оних који знају најбоље.

„Ишао сам код старих људи овде код нас који свирају. Они баш немају велике методичке способности да пренесу знање, па сам их снимао телефоном. То сам касније слушао код куће, буквално сам гледао како они померају прсте, на тај начин сам се трудио да усавршим технику“, прича нам Митић.

У разговору за Спутњик овај скромни музичар истиче да још није добар гајдаш;

„То је претежак инструмент, за разлику од фруле, где дахом може да се контролише ритам, код гајди је то специфично, другачије се добијају тонови. Још тај начин свирања, ту технику, нисам толико добро усавршио. Недавно нам је био професор Милош Николић из Музичке школе "Стеван Мокрањац" из Београда, држао је радионице свирања на кавалу, а поред тога је мени показивао начин свирања на гајдама“, каже овај психоилог - музичар из Шилова.

Митић има 34 године, није му тешко да оде било где на Косову и Метохији да би чуо песму која, каже, мора да се сачува. Чуо је да по неким селима још има живих гајдаша, тражи их, а једног је и упознао. Чини све да би сачувао традицију, да би је пренео на најмлађе.

„Недавно сам у школи покренуо фрулашку секцију, моји ђаци уче да свирају тај инструмент, веома су заинтересовани. Колико знам, једини сам на Косову и Метохији који активно свира гајде, до скора је свирао деда Трајко у селу Станишору, ишао сам код њега, да га чујем. Нажалост, није више међу живима“.

Наш саговорник је срећан што звук гајди неће отићи у заборав, он је у контакту са троје људи који имају кључну улогу у очувању овог дела нематеријалне културне баштине Срба са Косова и Метохије. Поред поменутог професора Милоша Николића, ту су и професори Мирјана Закић и Сања Ранковић.

„Они бележе и чувају наше благо са простора Косова и Метохије, то је јако битно за наш опстанак овде, а пре свега за очување нашег културног идентитета. Имамо цркве и манастире, али и нематеријално културно наслеђе, које морамо да сачувамо, јер ако изгубимо то, онда ћемо да изгубимо и темељ, изгубићемо наше постојање, вековно трајање на овим просторима“, истиче Митић.

Шеф одсека за етномузикологију Факултета музичке уметности Универзитета у Београду, др Сања Ранковић, за Спутњик открива да је држава, односно Министарство културе, финансирало два веома важна пројекта очувања нематеријалне културне баштине који су реализовани ове године.

„Један је реализовало Српско етномузиколошко друштво, а други Факултет музичке уметности у Београду, а реч је о прикупљању музичког фолклорног наслеђа Косовског Поморавља. Други, који реализује Српско етномузиколошко друштво, бави се оживљавањем традиције свирања и певања уз кавал. Радили смо и радионице, између осталог и у Шилову“, каже Ранковићева.

Друг пројекат води др Мирјана Закић, шеф одсека за етномузикологију Факултета музичке уметности. Она је и председник Српског етномузиколошког друштва од његовог оснивања 2002. године.

„У пројектима учествује и др Здравко Ранисављевић, такође професор ФМУ. У оквиру свега смо радили радионице, ја сам са децом радила певање, колега Милош их је учио како се свира кавал. Деци смо обезбедили и инструменте, однели их на Косово и поклонили им“, каже ова професорка.

Сакупљачи музичког блага посетили су и младог гајдаша Николу, много пре ових пројеката, јер су свесни колико је важно сачувати мелодије које, иако се ретко чују, још живе.

„Професорке су биле код мене пре осам година, снимиле су четири сата материјала. Управо сам сазнао да ће тај материјал ускоро бити коришћен, половином децембра на Факултету музичке уметности у Београду биће одржана презентација о мом неговању старих техника свирања“, каже Никола Митић на крају разговора за Спутњик.

Он додаје да Етно група „КОС“ у којој свира, наступа по целом Косову и Метохији, на многим културним манифестацијама, али да је до сада имала само један наступ у ужој Србији.