Портал наводи да Европска унија и даље у знатној мери зависи од руског течног природног гаса. Према подацима норвешке аналитичке компаније „Ристад енерџи“, у периоду од марта до октобра извоз течног природног гаса је порастао за око 20 одсто у поређењу с истим периодом прошле године. Испоруке руског течног природног гаса за годину дана, до септембра, достигле су количину од 1,2 милиона тона, односно вредност између једне и две милијарде долара.
Европа се свим силама труди да попуни своје залихе пред зиму, када потражња за гасом почиње да расте. Сматра се да су складишта Европске уније попуњена око 95 одсто, а многи бродови који превозе природни течни гас задржавају се у европским лукама ишчекујући слободно место за истовар.
Москва је, међутим, смањила испоруке гаса „Северним током“, а многе земље су биле принуђене да се преусмере на руски течни гас који испоручује приватна компанија „Новатек“. То не чуди, ако се има у виду да је Русија четврти произвођач течног гаса у свету.
Русија обезбеђује око 15 одсто европског течног природног гаса. Замена толике количине енергента у кратком року, уз помоћ диверсификације, није тако једноставна. Аналитичари „Ристад енерџија“ сматрају да је мало вероватно да ће се тај показатељ смањити током следеће године.
„Земљама Европске уније је неопходан течни природни гас. Због тога им одговара да жмуре на испоруке руског течног природног гаса, а Русија и даље добија приходе“, објашњава стручњак за глобална истраживања из Центра за међународну енергетску политику Ана Софи Корбо.
Да би се попунио дефицит поједине европске државе се обраћају другим земљама богатим гасом. План Европске уније, објављен у марту REPowerEU, усмерен је на диферсификацију испоручилаца гаса у регион и ширење могућности за прелазак на обновљиве изворе енергије.
Европска унија као потенцијалног испоручиоца види Норвешку, другог регионалног произвођача гаса после Русије. Норвешка нагло повећава производњу да би подржала одустајање ЕУ од руског фосилног горива до 2027. године.
Поједине земље су већ прешле на друге изворе, практично не ослањајући се на испоруке из Русије. Велика Британија, на пример, не зависи од руског гаса, јер је енергетска компанија „Сентрика“ потписала споразум с норвешком „Еквинор“ о додатним испорукама током следеће три зиме. Кипар, такође, има друге испоручиоце који не зависе од Русије.
Француска, међутим, остаје у зависном положају: Русија јој испоручује 24 одсто укупне количине гаса који се увози. Зависност Немачке је 46 одсто, а Мађарска од Русије купује више „плавог горива“ него што је била укупна количина њених потреба за целу годину.
Док је неким земљама релативно лако да одустану од испорука из Русије, друге су забринуте за своју енергетску безбедност у случају прекида свих енергетских веза с Москвом.
Важну улогу у попуњавању залиха имају Сједињене Америчке Државе и Блиски исток, који у Европу испоручују највеће количине течног природног гаса. Ипак, и даље постоје страховања од дефицита, због којег су током ове године цене гаса одлетеле у небо. У овом тренутку Немачка размишља о могућности изградње пет нових терминала за течни природни гас.
Аутор текста закључује да, без обзира на труд, Европа вероватно није у стању да смањи своју зависност од руског течног природног гаса. Њено одустајање од руске нафте не значи много, ако и даље „пребацује“ средства у Русију за плаћање течног природног гаса.
Без обзира на активне покушаје Норвешке, САД и других земаља да осигурају снабдевање Европе гасом, то ће само краткорочно решити проблем, сматра аутор.
Дугорочном одустајању Европе од руских енергената могло би да допринесе повећано инвестирање у европску гасну инфраструктуру и сектор обновљивих извора енергије. Ипак, у блиској будућности, Европа ће највероватније и даље знатно зависити од руских енергената, закључује аутор.