Миле Столар и његова божанствена мисија: Заслужио је да му се занимање пише великим словом

Милорад Јурковић, Миле Столар из Раковца код Беочина, човек је чија је професија уграђена у име, а због мисије се пише великим словом. Столице за бебе правио је и поклањао и раније, али је прву 9. маја 2015. поклонио преко интернета, из револта - столице за бебе у продавницама су биле јако скупе.

Планирао је да их направи десетак, није ни слутио где ће га та акција одвести. Друштвене мреже су експлодирале.

"Буквално за два дана, Фејсбук се срушио, не само због људи који су тражили столице, већ и оних који су желели да пруже неку врсту подршке. Чак су се јавили и они који желе да донирају шта ми треба од материјала", присећа се.

Столар Миле заправо је до сада направио 2505 столица, пет нових стоји у радионици, чека да се јаве породице којима су потребне, да их преузму, без паре и динара.

"Све је поклоњено, никада нити једна столица није продата, нити је узето било шта за њу. Ако је неко баш толико наваљивао, рекли смо му, уплатите неком детету за лечење и тако је добио столицу. Гомила столица је и враћена код нас, нису имали коме да је даље проследе. То је услов, када није више потребна, не смеју да је продају, већ да проследе даље".

Ланац доброте се шири већ седам година, ових дана је израчунао, у првој столици коју је направио и донирао, сада руча осмо дете, како каже, израста из оне прве столице која је поклоњена.

"Оне су неуништиве, требао би неко да је лупа, да би се таква столица распала. Мало је средимо, дотерамо, ако је прљава, масна, ошмиргламо, али већином људи воде рачуна".

Ко год се јави да му треба столица, Милорад му изађе у сусрет, али неке породице имају предност. Деца са сметњама у развоју, близанци, тројке, четворке, за њих одмах мора да се нађе решење.

"Знамо да су то слатке муке за родитеље, једно дете је у колицима, једно је у некој лежаљци на другој страни, не могу тако да их нахране. Увек се трудимо да, колико год је у нашој моћи, максимално помогнемо. Ако одемо код тих људи, увек питамо да ли треба још нешто, да преко наше фејсбук странице набавимо дохрану. Набављали смо и колица, поклањали кревеце, шта год је било у нашој моћи, радили смо".

Са многим породицама којима је помогао Милорад је остао у контакту, са својом породицом код њих одлазио на крштења, рођендане, не само у Србији, у његовим столицама расту деца на простору целе бивше велике државе.

"Чак је једна столица стигла у Америку, као захвалност човеку који нам је донирао ЦНЦ машину за обраду посебних делова за столицу за децу са проблемима у развоју", прича нам овај добротвор.

Милорад је одувек столар, али је дуго живео од друге љубави, хармонике. Са њом је, каже ушао 1992. године у кафану и није излазио годинама.

"Хармоника ми је била све, а дрво волим, волим да се њиме бавим. Сад сам и сина укључио, уз мене је заволео занат, радимо заједно, много ми је сад лакше. Престао сам да свирам из здравствених разлога, кичма ми је отишла од хармонике, то је превелик напор. Схватио сам, колико год да се заради за викенд, преко недеље то оставите доктору. Морао сам да станем, човек понекад треба да зна када да стане".

У разговору за Спутњик Миле каже да је забринут, има утисак да се рађа све мање деце;

"Не могу да гледам кроз столичице, али морам кроз кревеце. Њих смо некада правили и поклањали. Сада четири кревеца стоје већ добре четири године, никад нас нико није ни питао за њих. По томе бих закључио да има мање деце, надам се, волео бих да грешим".

Човек који је направио ланац доброчинства у својој кући има зид прекривен наградама, захвалницама, дипломама. И српска заједница у Њујорку прогласила га је хуманистом године, а од председника републике добио је Сретењски орден, каже да је почаствован што је држава препознала његов рад, да је то, поред сатисфакције, подстрек за даљи рад.

Када би се бирао најпопуларнији хуманиста из народа, педесетдвогодишњи столар Миле из Беочина сигурно би био међу првима. Слава због бројних хуманитарних акција у које се укључио није га, каже променила.

"Нисам се ни уздигао, ни узвисио, исти сам, са истим кругом пријатеља, на све гледам исто. Имам, наравно, сада и неке нове пријатеље, али сам и даље онај исти столар Миле, Милорад Јурковић у радном оделу. Увек прљав, увек прашњав, то сам ја, другачије не могу себе ни да замислим".

На крају разговора за Спутњик наш саговорник поводом јубилеја има неколико порука, прва је за колеге мајсторе, каже да обрате пажњу на своје муштерије, посебно на оне које не познају.

"Сад не знамо ни како нам је први комшија, има ли хлеб, треба ли му помоћ. Није све у новцу, да заврнете један шраф и да то наплатите. Не треба бити алав и грамзив. Ако урадите пет ствари и на њима добро зарадите, шесту поклоните. Не значи вам то ништа. Увек гледајте да некоме изађете у сусрет", каже Миле.

Он додаје да је материјал јако поскупео, да је време тешко, али не само када је у питању материјално, да су људи нервозни, али да на то можемо да утичемо. Нема потребе за било каквом нервозом, само полако и све може да се стигне.

"Кад кренете колима, не знате зашто онај испред вас вози 40 на сат, а ви би да га обиђете. Не слутите зашто тако вози, можда му није добро, можда му се нешто дешава. Не, ми волимо да стиснемо на сирену, да га опсујемо. Све може да се стигне, само полако. Када гледате на свет тако, кад успорите, онда можете доћи и до закључка да је некоме потребно да се помогне, можете да му изађете у сусрет".