Жарко Новаковић из Коцељеве, студент друге године Факултета спорта и физичког васпитања, говори за Спутњик како, иако има право на дом и уплаћену картицу у мензи, то није ни приближно довољно за „нормално функционисање“ просечног младог човека. Жарко наводи како је, научен на домаћу храну, имао великих потешкоћа приликом навикавања на мензу, али и да количина самог јела није довољна за просечан оброк младића или девојке. Да би себи обезбедио потребне намирнице, али и приуштио кафу или сок са пријатељима, Жарко је почео да ради као достављач.
Достављач на бициклу
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Нисам претерано пробирљив и купујем само најнеопходније, али дешава се да ми и то буде прескупо. Док купим хлеб, млеко, јогурт и нешто воћа, већ сам потрошио једну дневницу, рекао је Жарко за Спутњик.
Немогуће изнајмити стан
Студент психологије, Катарина Ђорђевић, говорила је за Спутњик о немогућности проналаска смештаја. Она тренутно живи у стану, али кирију не плаћа, будући да се привремено уселила код рођаке. Наводи да не познаје ниједног студента који је финансијски способан да себи плаћа стан, рачуне и храну. Они који изгубе право на дом, принуђени су да одустану од свог изабраног факултета.
Моји пријатељи који изнајмљују станове сви раде, не студирају, али и њима је свакако тешко изводљиво да смештај плаћају сами. Ја сам имала срећу да се привремено уселим код рођаке и да не морам да плаћам кирију док не пређем у дом, изјавила је Катарина за Спутњик.
Овај податак нимало није изненађујући, имајући у виду да рентирање станова у Београду више није изводљиво без најмање 300 евра. Примера ради, за изнајмљивање двособног стана у Борчи, потребно је издвајати 400 евра месечно, а у новобеоградском Блоку 65 двособан стан од 48 метара квадратних креће се и до 1500 евра месечно.
Ситуација у Нишу и Новом Саду није ништа повољнија јер се двособан стан од 55 квадрата на новосадском Новом насељу месечно плаћа 700 евра, а за гарсоњеру на нишком Дуваништу од читавих 28 метара квадратних неопходно је издвајати 350 евра сваког месеца.
Методе зараде
Пораст цена некретнина, смањивање садржаја минималне потрошачке корпе и „крпљење краја с крајем“ за многе студенте није довољно, па прибегавају најразличитијим методама зараде. Од разношења хране са једног на други крај града, преко конобарисања на црно, рада на грађевини, цепања карата или давања онлајн лекција енглеског превасходно кинеским ђацима, дијапазон послова којима студенти прибегавају се шири. Посебно је повећан број оних који, под условом да добро владају неким страним језиком, раде као диспечери за стране фирме.
Кол-центар уочи „Директне линије“ са председником Русије Владимиром Путином
© Sputnik / Григорий Сысоев
/ Јован Стратимировић из Ниша један је од будућих академских грађана који су, из потребе, почели да раде у америчком кол центру. Он сваког дана, поред факултетских обавеза, испуњава и дневну квоту радног времена од осам сати, тиме обезбеђујћи себи храну и смештај који дели са још двојицом младића. Сваки од њих плаћа део кирије и тако успевају да себи приуште пристојан живот.
Имам ту срећу да због временске разлике између нас и фирме за коју радим успем да током дана позавршавам све обавезе и онда од четири поподне започињем смену. Мој задатак се у суштини своди на то да будем корисничка подршка за возаче који путују са једног на други крај руте. Посао није захтеван, а плата је добра, па успевам и да плаћам свој део ренте за стан и да ми претекне новца, каже за Спутњик Јован Стратимировић, студент машинства.
Сендвич и тетрапак
У дигиталном времену прилика за пословима, поготово онима од куће, све је више. Студентима су на располагању сви послови из спектра, од оних „лакших“ који не изискују напуштање своје собе или кревета па да оних физичких попут разносача, радника на грађевини или конобарице. Ипак, какве год пословне понуде биле и каква год тренутна економска ситуација била, некако се стиче утисак да су „сендвич и тетрапак“ које је опевао Миладин Шобић незаобилазна константа у студентском животу.