Они су тада решили да покажу зашто ће се пет – шест недеља касније на Светском првенству у Италији њима свет дивити, из ког разлога ће у отаџбини заслужити бар бисте ако не и монументалне споменике, и то за живота, а морепловци научити да без мапе и дурбина пронађу острво Реинион, француску прекоморску територију за коју није чуо ни Лане Пустолов.
За Спутњик пише Драган Стојић, публициста и истраживач у области спорта и политичке историје.
Док се у јавности „авнојевске“ Југославије полемисало о касније оствареној намери селектора Ивице Осима да вођство државног тима на терену додели ветерану, 35-годишњем Сафету Сушићу, очекујући да Чича (Милан Миљанић) аминује статус једног „деде“, у Камеруну се за све, па и за састав репрезентације тад , можда и сад, био млад или стар, брине један човек – Пол Бија. И нема дилеме. Ни проблема.
Немојте копати по именима председника фудбалске асоцијације ове афричке земље. Не вреди вам да листате ни списак селектора бивше француске колоније. Нећете наћи.
Потражите то име на листи председника Републике Камерун. Тамо је! И данас. К'о да је време стало.
А где је Реинион ђаво ће га знати. И Бог би га с муком потрефио на карти света.
Бија је знао, и то у право време. Добро дошла му је и упућеност у фудбал, пријатељство такође.
Како га не би оптужили за непотизам, јер, јел' те, то је страно политичарима, посебно оним у некадашњим колонијама, с рођацима је отишао на ручак, а свог друга, нападача трећеразредног француског лигаша Сен Пјера, тада заборављеног великана, већ трогодишњег репрезентативног пензионера Рожеа Милу (38), из те забити послао на Мондијал.
Официјелни селектор Валериј Непомњачни се питао колико и његова земља, Совјетски Савез, у то време. У преводу – николико.
Из касарне на Бањици се може марширати било где, а Камерунци су у јуну, савладавши у припремној утакмици и нашу олимпијску репрезентацију на стадиону ФК Рад, одмарширали на „чизму“, ударајући тамо штиклом једног по једног ривала, истовремено терајући цео фудбалски свет у чуђење. Овога ми Пола Бије, не лажем.
Прво су Мила и дружина, на отварању шампионата, увели нову моду усред Милана, шокантном победом над тада актуелним планетарним прваком Аргентином, стављајући до знања свима да су се преварили они који су популарне „неукротиве лавове“ сматрали малим мацама.
Рођеним очима се у ово чудо уверио и немоћни Дијего Армандо Марадона. Изблиза. На терену.
Чаушескуова Румунија је пала крајем 1989, а национални тим наших суседа пола године доцније. У другом колу Светског првенства егзекутор, и то двоструки, беше Роже Мила. Следствено томе, Бија постаје саучесник. Слатко саучесништво, несумњиво. У мрежи голмана Н'Коноа одсела је само једна лопта. Коначан исход 2:1.
Два бода на конту представника „црног континента“, колико је у то време вреднована победа у фудбалу, и нови закон метафизике. И математике. Друго постаде прво. Друго учешће Камеруна на највећој светској фудбалско смотри, а први пласман у елиминациону фазу.
Кад је већ тако, вреди наградити и селектора. Оног званичног.
Његов Совјетски Савез и репрезентација те земље су полако писали последње стране своје историје, селекција Камеруна своје прве речи златним словима, па је у, за „неукротиве лавове“ резултатски небитном мечу, „зборнаја“ убедљиво поразила противника, али без шанси за пласман у даљи ток турнира . На крају 4:0.
Ако је истина она тврдња Милоша Црњанског да су напуљске песме најлепше, онда је у том приморском граду Роже Мила, чији је отац узео презиме Милер, по измишљеном немачком железничару (франкофони Камерунци га изговарају Мила), одсвирао још божанственију мелодију, која ушима Колумбијаца никако није пријала.
Ако се већ дотичемо железнице, сусрет је протекао у игри између афричког и јужноамеричког колосека, регуларни ток завршен је без погодака, да би улогу машиновође у продужецима преузео најстарији стрелац у историји Мондијала (у 42. години на Светском првенству 1994. у САД).
Прво је после продора по десној страни шутем са 12-13 метара погодио ближи горњи угао Игитиног гола, а потом је чувеном колумбијском „кловну“ с рукавицама на рукама скренуо пажњу да фудбал и циркус имају мало тога заједничког, неутралишући покушај дриблинга чувара мреже далеко од линије на којој му је било место и, осим празног гола, реализацијом шансе погодио већ испражњена срца колумбијске нације. За утеху, „триколори“ су поготком Редина само „обојили“ пораз.
Продавци дресова широм света могли су затворити своје бутике уколико на лагеру нису имали дрес са именом Рожеа Миле, од лаке ласти би прошао предлог свих географских друштава да се у уџбенике као посебна лекција уврсти прича о Реиниону, Бија би пристао на функцију директора локалне поште. И ко зна шта још. Али, под једним условом. Да у четвртфиналу „неукротиви лавови“ угризу оне моћније – енглеске, и афричком континенту обезбеде први пласман у полуфинале ФИФА Светског купа, како гласи званичан назив такмичења.
Опет у Напуљу. Без Марадоне. И без Миле у стартној постави. Оптерећени повредама. Но, са срцем и душом.
За почетак недовољно, па Дејвид Плат након центаршута Стјуарта Пирса званог Психо, изблиза, ударцем главом доводи Енглеску у вођство, задајући психолошки ударац противнику.
Потом следи гажење Камерунаца.
У филму. Никад снимљеном.
На јави, у стварности – следи преокрет.
Мила улази у игру у паузи између два полувремена.
Емануел Кунде доноси изједначење с пенала, а Јуџин Екеке баца у транс присталице своје дружине. Практично цео свет. Осим оног на Острву.
Енглези на коленима.
Близу је историја. На 25 минута одатле.
Близу је и распад Камеруна?!
Сведочиће касније поједини играчи камерунске селекције да би их победа лансирала у легенду, а њихову државу ван ње, јер англофони сепаратисти с југа Камеруна, који се и данас оружано боре за независност, не би поднели елиминацију „својих“ Енглеза.
Страх је победио Бијине „синове“, па је Гери Линекер из два оправдано досуђена једанаестерца, кроз продужетке, заувек „неукротиве лавове“ закључао у четвртфинални кавез.
А Бија је и данас председник.