Поред Матије Бећковића, Петра Пајића, Рајка Петрова Нога, Гојка Ђога и многих других, међу лауреате „Заплањског Орфеја“ уписао се и Енес Халиловић – песник, приповедач, отац, супруг, љубитељ кафане и ретко занимљив саговорник.
На честиткама се захваљује срамежљиво, готово затечен и као да до сада ни једну једину награду није примио. По његовим речима, страх види, попут поезије, свуд наоколо.
Страх је од живота, страх је од стварности, страх ме је и од лажи, страх ме је и од полуистина и то је вечито питање – како бити сигуран и како бити срећан. Вероватно је сигурност услов за срећу и то је основна тема моје књиге „Секвоја“ као и тема моје песме која је награђена овде у Гаџином Хану.
И док је Халиловић говорио како својим песничким задатком сматра светоспознају и самоспознају у доживљају света, себе у свету и разлога због којег је ту где је, житељи Гаџиног Хана пристизали су у салу Народне библиотеке „Бранко Миљковић“ где су их у народним ношњама дочекивале девојчице са погачом, сољу и домаћом ракијом.
Миљковићеве поетске свечаности
© Фото
Халиловић је признао да настоји да пева о свему ономе што га чини несигурним и сигурним, али и да кроз свој рад спозна сврху својих дана које проводи на земљи.
Као песник увек гледам шта је то свет, шта сам ја у њему, зашта сам створен, где сам, шта сам. Да певам о ономе шта ме чини сигурним и несигурним, изјавио је Енес Халиловић за Спутњик.
„И био сам сигуран као младунче кенгура у врећи своје мајке“ речи су којима Халиловић завршава своју песму „Нека жена и ја“, управо ону због које је добио гласове трочланог жирија – Јелене С. Младеновић, Звонка Карановића и Далибора Поповића Попа.
Боје ли се поетских вода више млади кенгури или они искуснији? Да ли страх временом и искуством бледи, или просто кенгур прераста мајчину торбу и бива принуђен да се сам суочава са својим страховима? Енес Халиловић предност даје кенгурчету – младом, неурачунљивом и жељном истине онако како су истине само млади жељни.
Понекад је млад човек неустрашив баш зато што је млад, а мени се чини да се неки моји страхови појачавају годинама, док се неки смањују. Вероватно се и човек мења временом. Понекад ми се чини да сам као младић био скоро неурачунљив. Заправо, био сам неискусан. Младост је ватрена зато што жуди истини. Многи људи знају истину, многи људи знају куда треба, али само је млад човек храбар да тим путем пође, закључио је Халиловић.