Решена велика мистерија: Оловно слово пронађено у Србији – путоказ и чувар националног постојања

"Не знам да ли је слово П или В. Оштећено је, излизано, мало и искривљено, истрошено, зато се и нашло на поду. Остала су вероватно спакована, однета, то је био драгоцен предмет, чувао се. И преса је била невероватно драгоцена. Изгледа да су слова која се потроше била претапана, имамо и један налаз истопљеног олова", каже Булић за Спутњик.

У време султана Сулејмана поробљени Срби имали су осам штампарија, иако им рад није био забрањен, све су биле кратког века, јер освајачу није одговарало штампање православних црквених књига. Радиле су између 1520. и 1566. године у Горажду, манастирима Рујан, Грачаница, у два наврата у Милешеви, Београду, Скадру и у Мркшиној цркви, чије место је била мистерија.

Ту је књиге радио некадашњи београдски штампар јеромонах Мардарије. Његова штампарија, за разлику од других које би једва спојиле и годину рада под Турцима, радила је чак четири године. У њој је врсни мајстор Мардарије штампао и две књиге које су сачуване, Четворојеванђеље и Триод цветни.

Дејан Булић, човек коме се испунио сан сваког археолога, за Мркшином црквом и Мардаријевом штампаријом трага одавно, знало се да је била у Карадагу, Црној Гори (али, којој?), на простору Србије било их је више. Али, где?

"Дуго се мислило да је Мркшина црква у околини Косјерића, пре свега зато што се у једном поговору његове књиге помиње Мркшина црква под окриљем Црне Горе, ваљевске планине се зову Црна Гора, а већи број историчара и путописаца 19. века су ту цркву, манастир, лоцирали на простору данашњег Косјерића. Био сам члан археолошке екипе која је истраживала ту локацију 2013. године, а на том месту ископавања су рађена и пре Другог светског рата", каже Булић.

Да се манастир ипак налазио код данашњег Уба постало је јасније када је османиста Срђан Катић из Историјског института превео турске дефтере. На његову иницијативу наш саговорник је отишао у Памбуковицу и погледао потенцијалне позиције, једну црквину је елиминисао и фокусирао се на манастир Меркшинац. Копао је три године, готово се помирио са тим да неће наћи ништа, а онда се десило чудо.

"У једној сонди смо пронашли остатке зида. Одмах ми је било јасно да је то - то, јер по позицији одговара месту где се налазе конаци у манастиру османског доба. Већ тог момента сам био сигуран да је то конак. Штампало се у том конаку. Просто, манастири из османског доба по свом градитељском обиму не могу да се пореде са онима из немањићке епохе, црква је најчешће са једним објектом у коме су конак и келије. Кад је пронађен, било ми је јасно да је то место где се обављало штампање".

Реч је о озбиљној грађевини за то доба, двоспратном репрезентативном конаку димензија 17 пута 8 метара, у чијој се приземној просторији штампало. Археолошки трагови показују и како је изгледао горњи спрат, јер је на поду конака пронађен интензиван слој горелог лепа, са гредама, траговима прућа и великим бројем кованика са кровне конструкције. Кров је у неком тренутку изгорео и урушио се у објекат.

Са Булићем је за штампаријом трагао колега Милан Веселиновић из Народног музеја у Ваљеву коме територијално налазиште припада. И он је био сведок највећем археолошком открићу сезоне, од непроцењивог националног значаја.

"Сву земљу коју смо ископали пратили смо метал детекторима, прегледали, управо очекујући да се појави неко слово, можда неки део пресе, ако је страдала, или део неког окова за књиге. Очекивали смо такав налаз, али имали смо барем хиљаду налаза гвоздених кованика са крова. У једном тренутку после три године ископавања, детектор који даје једнолично пиштање на метал, имао је другачији звук, испоставило се да је нешто друго - слово", прича нам Булић.

"Зна се за јеромонаха Мардарија да је био вичан у топљењу слова, он је изводио читав тај штампарски процес. Оставио је и запис о томе", каже овај археолог.

Он не успева да нађе праве речи поређења ове високе технологије тог доба са данашњом. Али га, са друге стране и не чуди, Срби су имали штампарију само 39 година после Гутенберговог проналаска, на Цетињу је 1494. штампана прва књига Јужних Словена, ћирилицом, у првој државној штампарији у свету, у тешким приликама које су тада владале у Европи.

За сва даља истраживања локалитета код Уба надлежан је Музеј у Ваљеву, сви пронађени предмети сада су тамо, чекају анализе и конзервацију.

"За слово је потребно само одређено чишћење, ту нема претераних конзервацијских захвата, али треба урадити друге врсте анализа, пре свега легуре, јер то није чисто олово. Тако ћемо видети која је то врста метала додавана у олово да би имало чврстоћу. Оно је драгоцено, зато што је то до сада једино познато слово из времена српских штампарија, у том смислу је важан податак о врсти легуре која је коришћена".

Са регионалним Заводом за заштиту споменика културе у Ваљеву договорена је и израда пројекта конзервације конака, односно штампарије. Да ли ће доћи до комплетне рестаурације објекта, с обзиром да се сада налази у оквиру данашњег манастира Меркшинац, питаће се Српска православна црква.

"Надам се да ће они наћи интерес да се конак обнови, као што сам рекао, то је репрезентативан објекат, велики, висина очуваности зидова је два метра и 60 центиметара на појединим местима", каже Булић и додаје да још није имао времена да размишља о томе ко би могао разрешити нову мистерију, о ком слову Мардаријеве штампарије је реч.

Наш саговорник пронашао је још неколико занимљивих металних артефаката, новчиће који ће открити, односно потврдити хронологију дешавања на овом месту, али и мистериозне металне парачиће који би могли бити украси.

"То су апликације које би могле бити некакви делови књига, нисам сигуран, јер још нису очишћени, али нису класични окови за књиге. Много су нежнији, али могли би бити делови оперме за књигу, предстоји и њихова анализа".