Тако је већ деценијама. Сваки потписани споразум и кључни историјски документ чита се и примењује искључиво онако како одговара „другој страни“ и НАТО делу света, а на штету српског народа.
За Србе не важи ни оно што пише, а за све остале важи и оно што је „између редова“ и што је предмет једностраног и произвољног тумачења.
„Дух Дејтона“ важнији од слова
Дејтонски споразум, потписан на Аранђеловдан 1995. године у бази Рајт Петерсон, америчка држава Охајо, јесте историјски значајан, окончао је полудеценијски крвави рат, а створио Републику Српску у оквиру Босне и Херцеговине.
Али, примена тог споразума практично је значила непрекидно одузимање надлежности Републици Српској које су предвиђене управо тим споразумом.
Уместо слова Дејтона, грубом злоупотребом права промовисан је фамозни „дух Дејтона“ којим је Високи представник у БиХ постао врховно божанство које смењује власти, одузима права читавом народу, врши окупациони терор, унитаризује БиХ и гази и поништава суштину мировног споразума којим је држава конституисана.
Кумановски споразум само за Албанце
НАТО агресија на СР Југославија окончана је 9. јуна 1999. Кумановских споразумом што је сутрадан потврђено Резолуцијом 12 44 Савета безбедности Уједињених нација и то је предвиђало повлачење српске војске и полиције са КиМ.
По тим документима, не само што је Косово остало у саставу Србије и СРЈ, већ је предвиђено и да до 1.000 припадника безбедносних снага Србије може да се врати у јужну покрајину, уз одобрење СБ УН.
Ипак, Западне силе на челу са Америком, Немачком и Великом Британијом стале су иза гажења Резолуција 12 44 и подстакле и спонзорисале једнострано отцепљење лажне државе Косово.
Данас, кад се Србија после 23 године позива на то написано и потписано право - да се због кризе на Северу КиМ у покрајину врати до 1.000 припадника безбедносних снага, из моћних центара поручују да је то провоцирање тензија.
Западни фактори се цинично смешкају на захтев Београда. Њихове намере су потпуно другачије.
Бриселски споразум – мора све осим ЗСО
Такозвани Бриселски споразум, потписан је 19. априла 2013. године између Београда и Приштине, а под покровитељством Европске уније.
То је био формално – први споразум којим се "успостављају принципи за нормализацију односа Београда и Приштине".
У најкраћем, српска страна је до данас испунила све тачке тог договора – од судства и полиције, укидања својих органа, увођења позивног телефонског броја, „енергетског пакета“, организовања избора на Северу под окриљем непостојеће државе...
Албанска страна није испунила једну једину обавезу коју је преузела – да се оформи Заједница српских општина.
Док Америка и ЕУ декларативно и уз лажну бригу, тобоже траже да се Заједница формира, Аљбин Курти док отима Србима у Великој Хочи бачве са вином, лаконски одговара да је тај захтев Београда – детињаст.
И не само да Приштини и западним играчима не пада на памет да формирају ЗСО, већ хапсе Србе и корак по корак наоружаним снагама потпуно окупирају српске општине док завијају сирене Косовском Митровицом и Звечаном.
Све је, дакле, јасно и много пута елаборирано.
Али, важно је поновити све, како бисмо сви утврдили какав се то нови „историјски споразум“ спрема, а који би Београд и Приштина требало да потпишу већ на пролеће.
Била би то нова велика превара у коју би се упаковала нека „шарена лажа“ за Србију коју никада не бисмо ни видели.
Што би рекао Курти, надајмо се да нас опсенари поново неће превеслати – као децу.