Присуство војске и полиције Републике Србије барем на делу територије Косова и Метохије није само право Србије гарантовано Резолуцијом Савета безбедности УН 1244, већ је и нужно ради обезбеђења опстанка Срба и другог неалбанског становништва на једином преосталом подручју где су се у знатнијем броју одржали од 1999 и може знатно допринети нормализацији односа и постизања нужног степена стабилности, наводи се у захтеву који је Београд послао команди Кфора.
Разлози за повратак српских снага на КиМ
У тексту, у који су „Новости“ имале увид, таксативно се наводе разлози због чега је неопходан долазак српских безбедносних снага, а уз документ је команданту међународне војне мисије Анђелу Ристучију послато и шест исцрпних прилога са подацима о угрожености Срба и других неалбанаца, графички прикази етничког чишћења после 1999, информације о Мартовском погрому над нашим народом из 2004, списак илегалних упада косовских специјалаца на север КиМ...
„Повратак војске и полиције Републике Србије не представља пуку могућност, већ је Резолуцијом СБ УН створена обавеза за Кфор да овај повратак омогући“, наводи се у захтеву Београда.
Северна Косовска Митровица са српском заставом
© Sputnik / Теодор Анастасијевић
У тексту наша страна подсећа да је Резолуција 1244 неспорно међународно-правно обавезујући акт који сходно члану 103 Повеље УН има примат над свим другим споразумима и аранжманима.
Кфор недовољно ефикасан
Наводи се да је Резолуција усвојена на основу пристанка Републике Србије на решења која су садржана у анексима 1 и 2, који чине њен неодвојиви део. Другим речима, суштинска основа за успостављање међународне управе (како њене цивилне, тако и безбедносне компоненте) и ограничавање овлашћења Републике Србије на територији КиМ је управо пристанак Републике Србије (односно СР Југославије чији међународно-правни континуитет наставља Србија).
„Пристанак је дат у очекивању да ће међународна управа вршити свој мандат у складу са договорима који су постигнути и који су интегрални део Резолуције 1244. Резолуцијом 1244 потврђене су обавезе држава да поштују суверенитет и територијални интегритет Републике Србије и других држава у региону у складу са начелима који су установљени према општем међународном праву и Завршном акту из Хелсинкија“, наводи се у захтеву.
Ипак, у документу се констатује да се „међународна управа на КиМ већ годинама оглушује о своје главне одговорности које се односе између осталог на организовање и надзор над развојем привремених институција самоуправе у ишчекивању политичког решења“. Помиње се и „недовољна ефикасност Кфора који би требало да обезбеди безбедност свих особа на територији КиМ“:
Константан прогон Срба и неалбанског становништва
„Српско и друго неалбанско становништво је изложено константном прогону, што је резултирало између осталог тиме да је од успостављања мисије Кфора етнички очишћено 312 насеља. Садашње стање на територији КиМ је такве природе да захтева предузимање одговарајућих мера ради спречавања потпуног уништавања вредности које су потврђене Резолуцијом 1244. Међу тим мерама је свакако и омогућавање повратка договореном броју припадника војске и полиције на КиМ“, написано је у захтеву команди Кфора.
Припадници КФОР-а у Косовској Митровици
© Tanjug / Сава Радовановић
У захтеву даље стоји да „ситуација која је створена перманентним и тешким кршењима Резолуције 1244 представља јасан основ за органе Републике Србије да предузму одговарајуће мере како би се заштитили на међународном праву заснована права и интереси“:
„Мере које настоји да предузме Република Србија, односно обезбеђење полицијског и војног присуства на делу територије КиМ, нужно је ради обезбеђења поштовања начела и правила међународног права, заштите објеката српске културне и верске баштине и минимума безбедности српског и другог неалбанског становништва. На тај начин би се допринело сузбијању континуираног спровођења политике прогона, као злочина против човечности, српског становништва са територије КиМ и даље дестабилизације“.
Шест главних разлога
Потом се у тексту наводе разлози који Србији дају јасан основ да предузме противмере:
Немогућност вршења основних функција међународног војног присуства, што је резултирало, између осталог, формирањем оружаних формација способних да врше упаде на северни део Косова.
Протеривање српског становништва са територије КиМ и необезбеђивање минималних услова за повратак прогнаног становништва.
Уништавање верских и културних објеката и крађа црквене имовине која је добила размере културног геноцида, а Резолуцијом 1244 потврђено је право Републике Србије да обезбеди војно и полицијско присуство ради заштите својих светиња.
Узурпација државне својине.
Немогућност међународног цивилног присуства да обезбеди минимум поштовања начела владавине права.
Перманентно кршење, од стране Приштине, споразума који су постигнути у дијалогу који се води под покровитељством ЕУ.
Посебно је илустративан графички прилог о етничком чишћењу Срба који је прослеђен уз захтев команди Кфора. Нарочито је поразан пример Гњилана, Призрена и Приштине, где се види потпуно нестајање нашег народа за свега пет година.