„Трећа срећа“ је све супротно. Дуга и неодређена, осим ако није у питању фудбал. У речнику Светског првенства стоји под појмом „Мароко“, а настаје из несреће. Двоструке. Ни мање, ни више.
За Спутњик пише Драган Стојић, истраживач у области спортске и политичке историје.
Кад су „лавови Атласа“ на Мундијалу у Мексику 1986. у првом колу фаворизоване Пољаке свели на тачку смрзавања (0:0), нико није рачунао да таква „временска прогноза“ указује на могуће слеђивање Енглеза у наредној утакмици групе „Ф“.
Десило се баш то, јер је „колевка фудбала“ доживела исту судбину, ништа није помогло жарко сунце Централне Америке и овај сусрет је завршен без голова.
Брод репрезентације са севера Африке прошао је тест, даља пловидба зависила је од квалитета „навигатора“, који су се две године раније на Европском шампионату у Француској усидрили на треће место.
Верујући у свој квалитет, рачунајући на разлику у репутацији у поређењу с Мароканцима, португалски репрезентативци су у првих пола часа меча личили на пијане морнаре које предводи командир тенковског вода, па им је и игра била таква, што је искористио Абдеразак Хаири и двапут за 28 минута у „земљи кактуса“ убо право место – мрежу фаворита.
Схвативши да имају квар на инструмент-табли, изабраници Жозеа Тореша су пробали кроз афричку буру да се стихијски пробију да повољнијег резултата, али им је Абделкрим Мери звани Кримау поготком у 62. минуту наменио улогу бродоломника, па су сународници Кристијана Роналда, упркос голу постигнутом у смирај утакмице, кући одвеслали на дасци, док је Мароко пуним једрима, као првопласирани у групи, заједно са Енглезима наставио пут ка луци осмине финала.
У борби за пролазак у четвртфинале пред адутима Бразилца Жозеа Фаријаса су стајали Немци, тадашњи вицешампиони планете.
Грива „лавова Атласа“ је била толико јака да су је Лотар Матеус и његови саиграчи безуспешно чупали током целог двобоја, молили су Линекера да још једном понови своје речи о томе ко увек побеђује на крају, мрежа голмана Езакија Баду Закија им је личила на Берлин 1945, тако да су пред њом завршавали разоружани све до кључног тренутка, који се збио у 89. минуту.
Наш арбитар Зоран Петровић је судио, а Матеус пресудио ривалу голом из слободног ударца. Сузе на лицима играча и навијача сливале су се попут бедуинских каравана. Не питајте како им је било.
А, шта су могли – да посеку сву црну шуму (Шварцвалд), зачепе место на ком извире Дунав, кажу да је „фића“ бољи ауто од „мерцедеса“? Ефекат раван нули.
Послушали су Драгана Николића и рекли – „идемо даље!“, а то даље је из године у годину, из шута у шут било све ближе.
Лошим играма у квалификацијама за првенство 1990, шутнути су чизмом организатора не видевши првенство у Италији, да би им „амерички сан“ четири године доцније завршен кошмаром, захваљујући лошим партијама у групној фази одиграним углавном у Орланду, уштедели су време за посету оближњем Дизниленду.
Мркли мрак је трајао до следећег окупљања најбољих националних селекција, а онда су петлови означили зору. Раздањивало се...
Говорећи језиком фудбала су и они чланови селекције Марока који су у школи ишли на поправни испит из француског заузели место на Светском првенству 1998. у земљи Гала, првом Мондијалу са 32 државе учеснице.
Увод нису поправили, преписали су онај из Мексика, Норвежани су то искористили и, упркос вожњи на „бицикли“ приликом првог гола Мустафе Хађија, захваљујући трагичару – јунаку Дану Егену, некако се довезли до ремија- 2:2.
Повољан исход у дуелу с Бразилом у другом колу био је реалан колико и победа остарелог Астерикса над Римљанима . Другачије речено – немогућ, што се обистинило, па су три лопте иза леђа чувара мреже Бриса Бензекрија доживљене као неминовност.
Остала им је још једна шанса. Последња. Она коју хазардер користи да на неопходан резултат уложи поцепане ципеле, извини се ноктима на обе шаке, очекујући да утакмица буде окончана како прижељкује.
И онда се деси да се то не деси.
Басир у два наврата и Хада једном цепају шкотске „сукње“ за убедљив тријумф, али на другом мечу „А“ групе Ћетил Рекдал из једанаестерца кроји нови табеларни модел, доноси „викинзима“ неочикаване бодове у двобоју са „кариокама“ и пролаз међу 16 најуспешнијих.
Замислите, у ствари, немојте замишљати јер вам кажем истину – судбина Мароканаца запечаћена 60 секунди пре истека регуларног тока.
Шта им је овог пута преостало – да скину фесове и ставе на главу шајкаче, освете се Бразилцима тиме што ће Копакабану претворити у центар за продају половне робе, траже скраћење утакмице на 88 минута? Нема сврхе.
Наставили су даље, допуњавали су бајку о ружном пачету, сањајући како ће једном и они постати птица која ће прелетити „бубамара планету“, маштајући о првој лабудовој песми која неће значити крај.
И борили су се. Лавовски, а како другачије. Дочекали су тренутак у ком савану постаје њихова,ослобођена Матеуса и Рекдала, напуштена од стране Зорана Петровића и Дана Егена. Доживели су и то да, признаћу по цену да ме разапнете, не пратим одавно фудбал, али пишем о његовој прошлости.
Још само да раскомадају тај 89. минут и загосподариће!