Вест да је овај награђивани српски и португалски писац и најпознатији архитекта међу књижевницима преминуо, изненадила је многобројне читаоце романа „Есторил“ и „Замалек“, збирке прича „Одакле сам била више нисам“, овенчаних значајним домаћим и иностраним признањима.
Сам Тиаго Станковић говорио је да је списатељски занат научио од најбољих, преводећи њихова дела - од Сарамага и Песое, до Андрића и Драгослава Михаиловића.
„Био сам пионир у том послу, па сам могао да бирам. Потом сам почео да пишем. Са објављивањем сопствених дела почео сам касно у животу, тек у четрдесетима, када сам био сигуран да имам шта да каже,“, говорио је Тиаго Станковић.
На вест о његовом одласку уредник Станковићеве књиге „Одакле сам била више нисам“ Владислав Бајац каже да је Дејан Тиаго Станковић у његовим очима до данашњег дана остао исти онај младић чији је рукопис открио 2011. године.
„Тај сам рукопис откривао прво себи, а потом и другима. После тако јединствене књиге „Одакле сам била више нисам“ настао је 2015. и роман „Есторил“, који смо превели и на енглески за Геопоетикину едицију Српска књижевност у преводу, а који је потом као британско издање тамо овенчан и књижевном наградом“, подсећа Бајац.
Први сусрет са награђиваним писцем Тиагом Станковићем и за Срђана Крстића, уредника у „Лагуни“ догодио се преко рукописа.
„Ми смо се упознали преко рукописа. До мене је стигао његов још у зачетку „Замалек“ а ја сам одмах приметио нешто што ћу често да понављам да је пред мене стигао рукопис човека који има лаку руку. Ја Тијага првенствено познајем као писца и као аутора, ми смо се један другоме обраћали са „мој пишче“ и „мој уредниче“, каже Крстић.
Он се сећа да на Станковићевим књигама није било пуно рада, највише је, како каже, било избацивања будући да је пуно писао.
„ Пуно је радио и онда смо се прегањали најчешће око тога шта ће да остане у књизи, где шта иде, како ћемо шта да посложимо. Да се не бисмо састајали у канцеларијским просторима имали смо обичај да прошетамо по Калемегдану, око павиљона Цвијете Зузорић. Расправљали смо око тога шта даље, како и дошли смо тако до две књиге - прво смо направили „Замалек“ који је постигао изванредан успех и до „Одакле сам била више нисам“ која је настала од неких његових збирки прича и која се у поднаслову зове „Роман о мом Лисабону“.
Тиагово писање красила је ретка појава пожељне оригиналности, додаје Владислав Бајац.
„Оригиналности али и близине широкој публици. Велика је штета што нећемо бити сведоци наставка каријере једног талентованог аутора. Ја бих и као писац радо био и даље знатижељан да откриван његове нове књиге. Веома ми је жао што нам судбина то неће дозволити.“
Подсетивши да се књиге Тиага Станковића баве „малим људима“, Крстић управо то њихово својство истиче као посебну вредност.
„У „Замалеку“ имате човека који седи на столици испред велике зграде, нека врста египатског домара који је обрађен као изврстан лик. Има пуно ликова у „Лисабону“ који су мали, обични људи које срећете свуда на улици, али имају неку своју историју, причу. То је вештина да се прикажу људи, свакодневни живот, све оно што можете да препознате, а да се то представи једним лаким, разумљивим стилом, „упуцавања“ уметности, што је чест случај у данашњој литератури која тежи да буде уметничка по сваку цену, а није. Код Дејана Тиага Станковића једноставно имате књигу коју ћете да прочитате, да уживате у њој, и да нешто ново сазнате.“