„Свет не може да буде тако синоцентричан каквог жели да га види кинеска јавност, тако демократски или просвећен као што би желели многи Американци, исламски као што би многи муслимани желели, тако осетљив на проблеме развоја као што то желе неке афричке и латиноамеричке земље, или тако потресен француском величином или задивљен британским моралним вођством као што то желе становници ових земаља“, пише аутор.
„Питање које брине Кисинџера је да ли се тај канал руши? Да ли елитне институције више не нуде такву строгост и дисциплину и да ли је култура такозване дубоке писмености, како је он назива, пропала до те мере да друштво више нема потребну мудрост за припрему нових генерација лидера? Реч није о томе да професори на колеџима отупљују образовање. Реч је о томе, може ли дубина и строгост класичних наука да издржи изазове вузуелне културе и мале пажње, које пропагирају електронски медији“, приметио је аутор.