Он је у бриљантном тексту на најбољи начин осликао сваки аспект игре српског кошаркашког мађионичара, али се осврнуо и на његову специфичну личност, несвакидашњу за модерни спорт.
„Из мочваре јеизникло џиновско српско чудовиште. Он је висок. Он је широк. Није традиционално мишићав, није способан да високо скаче, али је природно свестан свега што се дешава око њега – његове магичне руке спремне су да удишу, дриблају, да 'пуцају' на отвореног човека, било да се ради о додавању преко целог терена или једноставно негде где нису дефанзивци. На неки начин, Никола Јокић је потомак Сабониса, Волтона, сваког крупног човека који је икад некоме сломио мозак сјајем, наизглед немогућег паса пркосећи новом поретку“, навео је Смит.
Како је навео, на много начина оно што је Јокић радио током претходне две сезоне је преседан.
„Његова вештина и његова визија су толико невероватне, да захтевају да Нагетси играју скоро сваки посед преко њега, претварајучи релативно неатлетског, приземног центра у мотор за тотални напад, за разлику од било кога ко је икада играо игру пре њега. Он је онај бљесак сјајног додавања преко пола терена, који би Марк Гасол донео у игру Гризлија у средини сезоне, која се протеже током читаве каријере“.
Према његовим речима, Јокић је другачији од било ког кошаркаша који је икада крочио на НБА терен.
„Гледати га како се истиче је као да је марсовски ловац на људе дошао на Земљу, прочитао једну или две књиге које су описивале кошарку, а да је никада није гледао, трансформисао се у велико, чврсто тело и потом доминирао, из ноћи у ноћ, са потпуним разумевањем "стварности" и скоро никаквим разумевањем "кошарке" какву су људи играли последњих четрдесетак година“.
Смит се вратио и на приче о Јокићевој младости.
„Приче о Јокћевом ранијем животу и каријери немају смисла. У младости није играо за велики клуб, као већина европских спортских звезда. Спавао је у Србији када је драфтован, дубоко у другом кругу, док је ЕСПН пуштао рекламу за Тако Бел. Након што је играо на Најк "Хооп" Самиту 214. године, један скаут је похвалио његову вештину, кошаркашку интелигенцију, радну етику, али га је и осудио на "ниски раст" због његовог запањујућег недостатка сировог атлетског талента“.
Коментар је гласио овако – здепаст, недовољно брз, али веома талентован.
„После четвороструког пораза од Блејзерса у плеј-офу, ушао је у бољу форму, али не у конвенционалну форму професионалног спортисте, и, како се испоставило, то је било довољно да његову бизарну генијалност доведе до пуног сјаја. Одмах се истакао као најбољи центар у лиги, и освојио је две узастопне МВП награде, пишући резултате који су вас шокирали. Чак и док се ово дешавало, било је чудно, јер је било као да гледам Тототро како се игра: Магичан, вољен од све деце, који ствара ни из чега, а истовремено је стално на ивици да одспава. Као студију случаја, погледајте утакмицу против Сакрамента прошле сезоне. Увек говоре великим људима да не скачу превише у одбрани, да допусте својој величини да једу простор, али мислим да се нико други у лиги не суочава са мањим играчем који покушава да постигне кош преко њега, само би... стајао тамо и пустио лопту да му удари у руке. Онда, узима лопту и петља, дрибла низ терен, све док момак којег је блокирао покушава да сгхвати шта се дешава око њега. Затим, без икаквог разлога, осим моћи чисте бесмислице која му тече кроз вене, баци пас без гледања играчу који је камповао испод коша, тачно где треба. Три догађаја, која би само он помислио да уради, дешавају се један за другим, у савршеном, непрекидномнизу.“
У Јокићевим рукама рукама и ногама, наводи, кошарка се претвара у нешто потпуно другачије.
„Драматични блок који штеди игру, личећи на шамар крилом џиновског пингвина. Окрети се дешавају успшорено, и завршавају се са стопалима причвршћеним за под. Једини конвенционални модерни аспект његове игре је његов шут за три поена, који је: А) реченица која би звучала сулудо пре десетак година, и Б) још увек чудна, јер не скаче када шутира, летећи кадрат у лице сваком шутерском тренеру.“
Смит пита – да ли сте знали да је Јокић и џокеј?
„Врхунац трка коња као спорта, догодио се у Америци почетком 20. века. Ништа што ова особа живи, игра, ради се не чита као нормално у модерном свету. Он је чудо, без преседана, најчуднији кошаркашки великиан у историји игре, "суи генерис" спортиста, чије само постојање сугерише да тек треба да видимо еволуцију коју игра може да претрпи у будућности. Бог га благословио и све нас који уживамо у његовој светлости“, закључио је Смит.