Дезерт који мути разум: Због чега су забрањивали чоколаду

Новац и храна богова

„Чоколада је некада била валута и то толико драгоцена да је чак било покушаја и да се фалсификује, коришћењем воска и земље“, објашњава за Спутњик Анастасија Барашкова, ауторка књиге „Укусни водич за све животне прилике“.

Дрво какаоа октрили су домородачки народи Јужне Америке. Још у 18. веку пре наше ере племена Олмека су правила алкохол од пулпе чоколадних плодова. Зрна какаоа први су пробали Маје и Ацтеци, који су научили да од њих праве „чоколатл“, односно „пенушаву воду“ или „горку воду“. За њих је тај напитак био лек који су давали плућним болесницима и онима који су изгубили много крви. Зрневље какаоа им је служио и као новац: ацтечки бог какаоа Ех-Чуах буио је, истовремено, и симбол трговине.

Касније је шпански мисионар Бернардино де Сагун писао да велика количина чоколадног напитка „омамљује, опија, мути разум“. Вероватно су га ацтечки свештеници пили како би увели себе у стање транса и комуницирали с „вишим силама“.

Производи од чоколаде у продавници при Музеју историје руске чоколаде "Дижавни" у Москви

Уђи у базу фотографија

Сваку етапу узгајања дрвета какаоа пратили су обреди. У част сваке нове биљке на жртву би био приношен пас који на крзну има флеке које по боји и облику подсећају на плод какаоа, наводе историчари Галина Ершоава и Дмитриј Белајев у књизи „Мутећи чоколадну пену“.

Зрна какаоа била су драгоцени поклон. На свадбама су млада и младожења даровали једно другом по пет зрна какаоа у знак верности. А Ацтеци су 1519. године плодове какаоа поклонили шпанском генералу Ернану Кортесу, ког су сматрали оваплоћењем бога Кецалкоатла. На пиру који је приредио ацтечки вођа Монтезума Шпанци су пробали напитак: био је припремљен с ванилом, љутом папричицом и зачинима. Ацтеци су их упозорили да је какао афродизијак и да је намењен мушкарцима, док за жене и децу може бити опасан.

Жене су биле - за

У Европи је, међутим, чоколаду прва пробала управо жена. Кристифор Колумбо је горки пенушави напитак представио краљици Изабели Првој од Кастиље, али она баш и није била одушевљена њиме.

„Интересантно је то што су од тада све промене у саставу чоколаде прављене да би се она допала женама. Из године у годину усавршавали су се рецепти, а многе од њих створиле су управо жене“, каже Анастасија Барашкова.

Рецепт за слатку врућу чоколаду појавио се захваљујући монахињама-мисионаркама, које су одлучиле да додају шећер горком напитку, а то је одмах привукло аристрократију.

„У напитку од какаоа уживала је шпанска принцеза, супруга краља Француске Луја Тринаестог Ана Аустријска. То је била њена тајна страст. Француска аристократија тада није волела чоколаду, називала је оностраном. Слушкиња је мутила напитак у кухиљи, у забаченом ћошку, далеко од погледа“, прича Барашкова.

Француски краљ Луј Четрнаести 1660. године оженио се Маријом Терезом која није могла да сакрије страст према овом дезерту и отворено је говорила да „воли само чоколаду и краља“.

Деликатес је у Италију донела Каталина Михаела, кћерка Филипа Другог, када се удала за херцога Карлка Емануела Првог Савојског. Историчари претпостављају да је невестин мираз садржао и драгоцена зрна какаоа. Тако испада да је сваки династијски брак покретао нови талас интересовања за чоколаду.

Црква је била - против

Свештеници су имали две замерке. Као прво, сматрали су да употреба слатког, густог напитка пријатног укуса представља нарушавање поста. Као друго, у Европи су прилично брзо откривена афродизијачка својства чоколаде, која су користили и мушкарци и жене, тако да је црква настојала да забрани грешни напитак.

На прелазу из 16. у 17. век свештеници су се озбиљно посветили том питању. Жестока дискусија водила се углавном међу монасима-доминиканцима и шпанским језуитима.

„За коначну одлуку су се обратили папи Пију Петом, који никада до тада није пробао чоколаду. Он није веровао да би горкасти напитак могао да доведе до нарушавања поста, јер је припремљен с водом. А на чудесна својства афродизијака као да су сви заборавили“, каже Барашкова.

Губитак сакралних својстава

Чоколада дуго није била широко доступна, већ је у њој уживао само владајући слој друштва.

„У Лондону су биле отворене 'чоколадне куће', у којима се окупљала аристократија, а краљевско племство Француске је чак било принуђено да смањује број важних гостију на пријемима у Версајској палати, јер је било превише оних који су желели да пробају чоколаду“, прича Анастасија Барашкова.

У Русији се чоколада појавила у време Катарине Велике, која је, за разлику од краљице Изабеле Прве, одмах препознала квалитет новог производа. Њен љубимац кнез Потемкин је чоколаду волео колико и кафу и сматрао је аристократским напитком.

Средином 19. века чоколада је променила облик, мада није познато ко је направио прву чоколадну плочицу. Швајцарац Франсоа Луј Каје је 1819. године увео аутоматску производњу чоколаде, смањио јој цену и коначно је учинио доступном за масовну употребу. Потом је холандски хемичар и произвођач чоколаде Кунрат ван Хоутен 1828. године изумео хидрауличну пресу за добијање какао праха и уља, док су Британци из компаније „Фрај и синови“ 1847. године помешали какао прах са шећером и врелим уљем од какаоа.

Чоколада с јагодом и орасима

Најзад је 1849. на изложби у енглеском Бирмингему представљена плочица од чоколаде, уз рекламу „Изванредна чоколада за јело“. Од тог тренутка чоколада је престала да буде само напитак, повећан јој је рок трајања и почела је да се користи широм света, да се меша са млеком, орашастим плодовима, кандираним воћем. Уврштена је у војничке оброке и најзад је постала омиљена посластица деце.

Успомене на чоколаду као забрањени и магични деликатес чувају се у књижевности и филму. Најпознатији пример је екранизација романа Џоане Харис из 2000. године, у којој су љубав и мржња према том дезерту главни покретачи радње. А сама реч „чоколада“ асоцира на сладак живот и празнично расположење.