Једина љубав Ивана Грозног: Чиме је лепа Анастасија смекшала срце неумољивог цара

После њене смрти, цар Иван Грозни, без обзира на своју жестоку нарав, до краја живота је чувао нежне успомене на њу. Она је била једини светли трачак доброте усред покварености, мржње и зависти његових непријатеља, преноси портал "Културологија.ру".

Анастасија Романова потицала је од рода Захаревих-Јурјевих, који су се касније прозвали Романовима. Датум њеног рођења није познат, али историчари претпостављају да се родила 1530. године, на дан мученице Устине (2. октобра). Анастасијин отац Роман Јурјевич Кошкин-Захарев-Јурјев био је саветник кнеза Василија Трећег, оца Ивана Четвртог, али због ране смрти није успео да се прослави.

Поставши удовица, њена мајка Уљана Фјодоровна морала је сама да брине о деци. Старију кћерку Ану удала је за кнеза Василија Сицког, а млађу Анастасију послала је на смотру невеста коју је приредио 16-годишњи Иван Четврти. Анастасијин ујак Михаил био је ментор малолетном Ивану Четвртом. Сматра се да је управо он утицао на судбину своје рођаке, уздигавши тако династију Романових.

У складу с традицијом древне Русије, Иван Четврти се обратио за помоћ бојарима и кнезовима у потрази за благородном и достојном животном сапутницом, па је 1547. године у Кремљу, уз присуство бојара и дворјана, одржана смотра. Цар је бирао међу 30 девојака, које су имале по 14 година.

Царев поглед се зауставио на младој лепотици Анастасији. Њена лепота, правилне и племените црте лица, питоми поглед, дуга густа коса и кротка нарав освојили су младог цара.

Према радовима историчара Николаја Карамзина, на избор Ивана Грозног утицали су изузетни лични квалитети девојке, а не њено порекло. Имала је све што је тражио у својој будућој сапутници: чедност, кроткост, религиозност, ум и лепоту. Породица лепе невесте прикупила је мираз, допунивши га царским поклонима: златним крстовима, минђушама с драгим камењем, наруквицама и другим драгоценостима. Бојари су, међутим, сматрали да ће царска невеста која не припада исконски племићком роду, унизити част племените лозе Рјуриковича.

Без обзира на суд својих најближих сарадника, Иван Четврти је ипак изабрао Анастасију Романову, с којом је био срећан, али не дуго. Она је била његова верна жена, која му је све праштала, посветивши се у потпуности супругу и деци. Анастасија је цару родила шесторо синова и кћери, али је четворо умрло у раном узрасту.

Првенац Дмитриј погинуо је под прилично чудним околностима: дадиља га је случајно утопила у води. Након тога појавиле су се гласине да то није био несрећни случај, него убиство које су планирали и организовали цареви непријатељи. Само двојица синова које је родила Анастасија остала су жива: Фјодор и Иван. Ивана, познатог по величанственом раду Иље Рјепина, убио је, према легенди, рођени отац током једне велике свађе. Други син, Фјодор Први Иванович је на пролеће 1584. дошао на руски престо.

Царица се истицала и као врло вешта везиља. У једној кули у оквиру царске резиденције налазила се радионица, у којој су се жене бавиле шивењем и везом. Углавном су израђивале портрете светих великомученика, а царица је тамо проводила много времена, правећи паузе само током трудноће.

Из уџбеника историје познато је да је Иван Грозни био истакнути државник, који је важио за тиранина и деспота. Без обзира на бистар ум, имао је непоуздан и необуздан карактер. Био је жестоке нарави и био склон крајностима. Није знао за меру ни у власти, ни у уживању. Чинило се да је његово срце било безосећајно и да није имало ни трунку милости према људима.

Без обзира на нежна осећања према првој супруги, цар није мењао свој начин живота: пио је и забављао се док га је жена чекала у одајама. Иван Грозни је варао супругу, а када је био пијан, чак јој се и хвалио и препричавао јој своје авантуре. У наступима беса Иван Четврти је своју жену јавно називао „девојком“, на радост свог окружења које је сматрало да Анастасија није достојна титуле царице.

Њен живот на двору је био тежак, око ње су се непрестано плеле интриге, бојари су покушавали да сломе вољу господара и да га подстакну да протера „недостојну“ супругу. Они су ометали и царску делатност усмерену на јачање државе, а понекад су то радили и отворено, не плашећи се самог цара.

Анастасија је, ипак, успела да освоји срце тиранина својом кроткошћу, добротом, умом и духовношћу. Без обзира на девојке које су га окруживале, цар се увек враћао Анастасији, јер је схватао да од ње бољу и дражу неће наћи. Царица је супруга волела пожртвовано и све му је праштала. Успела је донекле да омекша његов деспотски карактер и да утиче на њега да прекине са својим суровим и бесмисленим убистима, као и да ослободи стотинак заточеника.

Млада царица је одмах прирасла за срце и простом народу. Сваки њен излазак из Кремља за њих је био прави празник. Пленила је својом добротом и спремношћу да помогне свима којима је то било потребно.

После рођења сваког детета царица се веома дуго и тешко опорављала. Њено нарушено здравље додатно су погоршавале сплетке бојара. Она се изненада тешко разболела 1559. године, након великог пожара у Москви. Цар је био озбиљно уплашен због стања своје супруге и довео јој је најбоље лекаре. Ипак, ниједан од њих није могао да му одговори од чега болује његова жена. Једино што су могли да му наведу као могући узрок јесте то што је често рађала и што је била потресена због пожара.

Цар није могао да гледа како из дана у дан снага напушта Анастасију. Посвађавши се с лекарима и саветницима, забринут због пожара, Иван Четврти је Анастасију одвезао у царску резиденцију у Коломенском. Колико год да је желео да јој помогне, све је било узалуд. Анастасија је умрла. Царичина неразјашњена смрт одузела му је здрав разум. Нико га до тада није видео у таквом стању: једва је стајао на ногама током њене сахране и неутешно је ридао крај њеног гроба у Вознесенском манастиру, који се налазио на територији московског Кремља. Много је људи дошло да се опрости са царицом. Град је био у жалости: оплакивао је прости народ, а сиротиња је чак одбила да узима милостињу тог дана.

После Анастасијине сахране цар је постао још суровији. Жестоко је мучио своје бивше сараднике Силвестра и Адашева, а касније их је без милости убио. Могуће је да га је на то подстакло то што се његова бивша супруга увек с опрезом односила према њима двојици, о чему је у више наврата говорила цару. Временом је туга донекле попустила, али Иван Грозни је до краја живота чувао у срцу сећање на своју прву супругу, коју су, према његовом мишљењу, отровали.

Према црквеним канонима, цар је имао право да се жени три пута. Након првог брака ниједна од наредних супруга и љубавница није успела да се упореди с љубављу његовог живота – Анастасијом. Интересантно је и то да су све касније супруге цара нестајале без трага и гласа.

Пре двадесетак година, приликом ископавања посмртних остатака Анастасије, научници су у њеној коси и деловима одеће пронашли повећану дозу отрова. То потврђује мишљење Ивана Грозног да су царицу отровали његови непријатељи.