Пет чуда Алтаја: Какве тајне крије „колевка света"

Република Алтај у Русији носи име по Алтајцима, народу туркијског порекла, с традиционалним шаманским веровањима, који су, након Руса (око 57 одсто) други народ по бројности на том подручју (34 одсто). Реч ал-тај на туркијским језицима, као и на монголском, означава „злато“ (ал) и „планину“ (тај), односно „Златну планину“.

У Денисовој пећини, која се налази поред алтајске реке Ануј, почетком овог века пронађени су део прста девојчице и зуб младића од 18 година.

Институт за еволуциону антропологију из Лајпцига анализирао је ове узорке, а научници су били изненађени када су утврдили да они припадају до тада неистраженој људској популацији. Гене загонетних људи нема ниједан савремени житељ планете. Припадници те популације названи су „алтајским људима“ или „денисовцима“.

Ако се денисовци посматрају кроз теорију еволуције човека од мајмуна, онда се претпоставља да су се у неком тренутку развоја удаљили од заједничке гране и почели да се развијају самостлално. Ипак, њихов развој је запао у ћорсокак, преноси портал "Културологија.ру".

На обали алтајске реке Бије 1975. године пронађено је више од 20 пећинских цртежа лосова, који су сви црвене боје и приказани у покрету. Научници сматрају да су цртежи настали у 2. веку пре наше ере. Цртежи су названи по селу Турочак које се налази у близини.

На Алтају постоје и други петрофлифи, али само ту, на обалама Бије, древни уметници су користили црвени окер. Ти цртежи су, у поређењу с другим сличним петроглифима на Алтају, јединствени и по својим размерама – неки од њих се протежу и на по два метра.

Интересантно је, такође, што су цртежи нанети на вертикалну површину стена с речне стране и што им се може прићи само с воде, а зими, када се река замрзне, до њих се може стићи по леду.

На светој висоравни Укок, која је сама по себи пуна загонетки, 1993. године археолози су пронашли тело древне жене, која је мумифицирана пре око 2.500 година. Тело је лежало у дрвеном саркофагу, направљеном од ариша. Анализа ДНК је показала да је реч о 25-годишњој девојци европоидне расе с угро-финским цртама. Названа је „принцеза Укока“, мада научници сматрају да је та девојка припадала средњој класи. Локални шамани верују да је то прамајка њиховог народа.

Добро су очувани и одећа девојке и предмети који су јој били стављени у руке, али су научнике посебно заинтересовале тетоваже на њеном телу. Оне представљају дивље, фантастичне звери – свете козороге и овнове, снежног леопарда, јелена с кљуном грифона и роговима. На девојчином рамену очувао се и врло сложени орнамент. Мумију истражују већ готово 20 година, али до сада није тачно познато ко је била та девојка и какав су смисао имале њене тетоваже.

У хиндуизму, будизму и џаинизму постоји света гора Меру, коју представници тих религија зову центром свих васиона. Према легенди, њена висина је једнака троструком растојању између Земље и Месеца. Поједини филозифи праликом Меру сматрају највишу алтајску планину Белуху. Наводно, управо су њу имали у виду древни будисти.

Један од доказа ове теорије је, према древним веровањима, и то што се Меру налази на једнакој удаљености од четири океана. Планина Белуха је управо подједнако удаљена од океана, додуше, три – Индијског, Тихог и Северног леденог.

У Чујској степи Алтајског краја налази се Тархатински мегалитски комплекс, који такође зову „Алтајски стоунхенџ“. Реч је о пет великих камених громада од по седам метара с петроглифима, као и више мањих камених блокова.

Истраживачи су закључили да је Алтајски стоунхенџ подигнут у периоду од 8. до 6. века пре нове ере и да су на том месту своје обреде одржавали древни шамани. Камене громаде су окренуте ка четири стране света и, према тврдњама стручњака, имају веома чудна магнетна поља. Поједини туристи чак тврде да, ако се стане у центар тог круга који образују громаде, може да се осети јака сила која тело вуче ка земљи.

Камене громаде делују необрађено, али је анализа показала да првобитно нису стајале ту, пошто на том подручју нема те врсте стена. Према легенди, ту су их пренели Скити.