КУЛТУРА

Дарко Бајић: Не противе се наметању само Срби, свака нација има свој лимит /видео/

Нама се намећу ситуације у којима можемо да бирамо мирно прихватање или да кажемо нећемо, није у реду. Свако би се томе противио, сваки Енглез би се супротставио. Свака нација има свој лимит у коме покушава да пронађе начин да заштити своју породицу, нацију, каже редитељ Дарко Бајић.
Sputnik
Легендарни филмски и позоришни редитељ, дугогодишњи професор режије на ФДУ, однедавно је признањима за свој вишедеценијски рад придружио и награду за укупан допринос филмској уметности коју додељује Удружење филмских уметника Србије.
После филмова, тв серија и позоришних представа које су настајале у последњих четири деценије — међу њима и антологијских остварења попут „Црног бомбардера“, „Рата уживо“ , серије „Сиви дом“, представе „Мала“, Бајић за Спутњик открива да ли му је ова велика еснафска награда потврдила и то да је — урадио много.

Ја сам Дарко Бајић, ја правим спектакле

„Па и јесте много, али шта то значи. Значи да сам се трудио да не преспавам живот него да покушам да оно што осећам и оно што се мења у мени и око мене забележим на филмској траци. И уз све то да не радим исте филмове. Да се мењам. Ево и сад сам се променио, добио сам унуку и — ставио сам шешир. Сад сам прави деда“, објашњава Бајић додајући да се сви мењамо, али да, за разлику од њега, сви не прихватају промене.
„Увек сам више волео да ја провоцирам време у својим филмовима, оним што у њима говорим, него да мене време испровоцира. У глави ми је увек била и — авантура. Када је мој филм „Бићемо прваци света“ био приказан у Пулској арени, изашао сам и рекао: ‘Добар дан, ја сам Дарко Бајић, ја правим спектакле’“!
И — правио их је. И уживао, иако, како каже, ствара у кинематографији која не даје много средстава за филмове таквог обима какви су спектакли.
„У `Сивом дому` сам успео да преко 500 затвореника васпитно поправног дома натерам на масовно бекство и то сам снимио. Они су порушили жице. Говорио сам о лажном васпитању, моралу у социјализму и табу теми ВП дома. Онда сам направио демонстрације са 3500 људи у Кнез Михаиловој улици који су узвикивали пароле које ће демонстранти узвикивати деценијама касније, поставио сам и питање да ли су српска и хрватска тајна служба одувек ратовале... Доживео сам од покојног Ранка Жеравице да ме на једној пројекцији пред 2000 људи на Ади Циганлији позове на бину, подигне руку и каже ‘Ово је прави шампион’, оценивши да сам направио филм који ће остати запамћен у историји“.
Поред авантуре одувек га је привлачио и однос према историји.
„Ви можете да изнесете свој став и направите озбиљну конструкцију свог погледа на историју. Филм ми је омогућио да изразим емоције према свом народу, нацији, граду, земљи коју волим и оној већој земљи коју и дан данас волим. Зато са сарадницима стварам фестивал ЛИФФЕ као базу која поштује културни простор коме је потребно прожимање да би стварао квалитет“.

„Сиви дом“ — бунт према жици и освајање слободе

После четири деценије професорског стажа студенти му и данас дају енергију, а он се свих ових година труди да их — зарази играним филмом. Да је успео потврђују нека од важних редитељских имена — Срђан Драгојевић, Бобан Скерлић, Марко Маринковић, Срдан Голубовић, Стефан Арсенијевић... И плејада младих глумаца коју је серијом „Сиви дом“ извео на сцену остаје и данас у самом врху глумачке уметности.
„Та серија је по много чему био посебена.То није био само бунт једног домца, био је то бунт према жици, према ограничењима слободе о чему смо маштали. Било је и ослобођење мене као младог аутора да трагам за новим филмским језиком, али и глумаца: види се то у Лекиним урлицима и у тананој причи са Лаушевићем. То је било наше ослобађање. Зато је та генерација постигла и касније велики успех јер су навикли да трагају за слободом, слободним изразом и да једноставно прате време“.
Питање са које стране жице су морал и вредности постављено у „Сивом дому“ једно је од многих која ће Бајић и у каснијим филмовима постављати покрећући друштвени ангажман, а неретко и критике на свој рачун.
„После ‘Сивог дома’ тврдили су да је повећана делинквенција за 100 посто, да сам ја направио фрку. ‘На лепом плавом Дунаву’ је први филм са нашег поднебља који поставља питање транзиције, неки млади људи одлазе на запад где бивају искоришћени јер у њима не виде таленат већ само људско месо. То видимо и данас“.
О осећању савременог тренутка и друштвеној ангажованости говори и анегдота са америчке пројекције филма „Рат уживо“ који је био наш кандидат за Оскара.

„Шта имаш против Америке? Па, бомбардовали сте нас“

„Када смо снимали сцену у којој Американац пали заставу своје земље, он се побунио говорећи да неће то да уради јер шта ако ови његови виде. Објаснили смо му да тај филм никад неће бити приказан у Америци и да нема разлога да брине. Сећам се да ме је Дан Тана увео на пројекцију у Америци, да осетим мало ту атмосферу и десило се да сам ушао баш на ту сцену. Сала је била пуна и само су одједном престали да дишу када су видели да им се пали застава. Питали су ме шта имам против Америке. Па бомбардовали сте нас. Њихова реакција је била: ‘Не, нисмо ми, него НАТО’. Иначе, у сваком америчком филму види се америчка застава, или се вијори или је урамљена на зиду. Држава суфинансира појављивање заставе што значи да размишља о својој националној историји и покушава (и успева) да представи своју историју и своја политичка мишљења. Код нас је то проблем јер чим кажете национална историја, одмах вас везују за политику, а ако правите филм који се бави националним питањем одмах припадате некој партији“.
О односу према националним темама и националним траумама говори и филм „Линија живота“ прича о Бајићевом оцу, сликару и логорашу.
„Многи после премијере су ми прилазили и говорили да имају приче о својим породицама. Ја сам их подстицао да их напишу, сниме филм, да не дозволе да тај фолдер остане затворен, да не виде шта су све рођењем добили. Јер, ту се крије оно што јесу. У генима је сачувана традиција, али и опрезност“, каже прослављени редитељ и додаје:
„У филму остављате своју мисао, осећање, оно што сте пронашли у времену у коме живите, везујући се за историју, за оно што сте видели да се стално намеће као проблем. Србима се намеће да су они ти који се стално буне што уопште није тачно. Ми смо врло помирљив народ. Нама се намећу ситуације у којима можемо да бирамо да то мирно прихватимо или да кажемо нећемо, није у реду. Свако би се противио, сваки Енглез би се супроставио томе. Свака нација има свој лимит у коме покушава да пронађе начин да заштити своју породицу и своју нацију“.

Да ли се Србима икада ико извинио

Редитељ Дарко Бајић нуди и одговор на питање да ли смо на добром путу да се заштитимо.
„На почетку филма ‘У име народа’ написано је да је 1.350.000 Срба погинуло за време Првог светског рата а од тога 350.000 су војници, остало су цивили који су стрељани, обешени, који су умирали у логорима. Да ли се ико икад извинио? А у сред Беча у музеју пише да су то били терористи. Испод слике жене у народној ношњи пише да су то српски терористи с правом обешени. Ја сам за реципроцитет. Ако тражите нешто од Србије, онда ви будите први који ће то да покаже. Хајде онда да разменимо све позитивно а да оно негативно више не чинимо једни другима“.
Коментар