После епизода у Шпанији и Црној Гори Ребић је стигао у Русију први пут у сезони 2019/2020 где је носио дрес Јенисеја из Краснојарска. А, потом је наступао за Монако, Нантер и Митлдојчер док се није вратио прво у Автодор, да би на крају сада успешно наступао за тим из Новгорода који са клупе предводи Зоран Лукић.
„Први пут када сам одлазио у Русију била ми је мало непознаница, мада сам за Краснојарск чуо приче што се тиче времена, даљине, био сам мало скептичан. Али, када сам дошао тамо, временом сам се осећао све боље и заправо видео да и поред даљине и хладноће тај град је јако леп и интересантан, има разноразни садржај. Када се на све то надовежу добри момци и тренер... Носим само лепе утиске из Краснојарска. Тај први контакт са Русијом био је јако добар“, открива Ребић у разговору за Спутњик.
Пре одласка у Нижњи, Ребић је кратко провео и у Автодору из Саратова. Каже да је то био добар потез.
„Са Автодором је био потписан краткорочан уговор. Саратов је дошао у касни потпис, на месец и по дана, пошто сам чекао дуже на клуб и све одлучио сам се да прихватим. Познавајући лигу. Знао сам шта ме чека и по томе што сам чуо од неких играча који су тамо били. Показало се као добар потез. Људима из Нижњег је било битно да брзо нађу плејмејкера, јавили су се и одлучио сам да пређем у Нижњи до краја сезоне“.
Пошто Нижњи већ годинама води Зоран Лукић, да ли је он имао пресудан утицај да Ребић буде ангажован на позицији плејмејкера?
„Немам информације око тога ко је имао највећи утицај, али сигурно да је много посвећен, има много информација, као и цео стручни штаб и клуб. Распитали су се пре него што су ме довели. Доста су селективни што се тиче потписа. Верујем да је и ова цела ситуација са тежим довођењем странаца утицала. Нама српским играчима је лакше да дођемо са нашим пасошима. Био је сигурно још један од разлога“.
Поред Ребића, у Нижњем играју и Драган Апић и Никола Јовановић, тако да је Ребићу са те стране сигурно занимљивије и лакше.
„Супер, супер, Џони, Апке, добри момци. Са Апићем сам сарађивао у млађим категоријама. Са Јовановићем нисам играо, али се знамо са терена што се каже. Слободно време користимо да се дружимо, попијемо пиће. Да, сви смо играли у Звезди, прошли смо кроз Звезду и то нас додатно веже“.
Пошто је већ неко време у Русији, како се Ребићу допадају руска култура и језик?
„Изузетно ми се свиђају. Од прве године сам већ стекао позитивне утиске, иако су они помало затворени и теже прихватају људе са стране. Али, са друге стране то поштујем и ценим јер своје штите и поштују. Имао сам и те прве године и ове године имам добар однос и са саиграчима и овако ван терена. Јако ми се допада“.
А, онда је српски плејмејкер истакао значај чињенице да је у основној и средњој школи учио руски језик. Сада га је додатно надоградио.
„Битно је познавање језика. Играчи који долазе из Србије, а не знају апсолутно језик, играчи се поставе као да си странац из било које земље. Али, ја сам и у основној и средњој школи учио руски, а онда сам овде и доучио, па могу да кажем да солидно причам руски. То је једна од ствари које доноси спорт, да научиш неки страни језик. Мени се поклопило да сам само наставио руски и много ми је лакше што се тиче свега“
Доста је српских играча, али и тренера у Русији. Споменућемо само неке – Никола Милутинов, Дејан Давидовац, Раде Загорац, Иван Паунић...
„Мислим да је ова ситуација утицала исто, поготово што српски играчи могу да дођу без визе и буду месец дана, а за то време клуб може да се организује и заврши папире, па се не губи време као код осталих странаца. А месец дана чекати није мало, посебно у убрзаном систему лиге“, објашњава Ребић.
Како је задовољан својим играма и како му се чини ВТБ лига?
„Имао сам прилику да играм ВТБ лигу. Очекивало се да квалитет падне због тога што долази мање странаца, али мислим да се ниво лиге чак и подигао јер су ипак водеће екипе успеле да потпишу јако добре играче, евролигашке играче. Чак и оне из средине екипе, попут Самаре, која је довела добре играче“, каже Ребић.
Да ли је имао времена да испрати утакмице Светског првенства у Катару?
„Ми смо гледали све наше утакмице, окупили се и гледали, нажалост резултат није био како смо очекивали. Генерално када се гледа своја репрезентација у другој земљи посебна је драж и енергија“.
За крај - репрезентација.
Имао је Ребић раније позиве за репрезентацију Србије, а да ли се нада неком новом окупљању у дресу националног тима?
„Ја сам био да, то су били први прозори. То је на људима из Савеза. Током лета сам санирао повреду леђа са којом сам имао проблема. А за наставак је на мени да играма на терену привучем пажњу, а после је на селектору да види да ли је то довољно за позив или не“, закључио је Ребић јављање за Спутњик.