Каирски траг: Како се источна „лепотица“ нашлa у Русији

Према мишљењу већине научника, први пут су се сабље у Русији појавиле у 10. веку, али масовне производње оружја са сечивом није било у време Ивана Грозног. Да би се направила једна сабља било је неопходно извести око 15 „операција“.

„Израдом таквог оружја баве се искључиво ковачи-ножари. Разним детаљима баве се разни стручњаци. Једни производе метал за сечиво, други праве само сечиво, трећи га обликују, четврти се баве његовом обрадом, оштрењем и другим стварима. Следећа 'операција' јесте монтирање балчака, а затим израда корица и других детаља“, објашњава Кулешов.

До 16. века сабље су допремане из других земаља, углавном с Истока. Највећи центри за израду оружја били су у Ирану (Тебриз и Исфахан) и у Узбекистану (Самарканд). Према речима Кулешова, они су својим производима „покривали“ територију од Краснојарског краја до Источне Европе.

Тулско откриће – део оштрице заједно с рукохватом – нашла се на руској територији, како претпостављају експерти, захваљујући блиским трговачким везама Хорде и Египта. Артефакт је идентификован захваљујући печату.

„Сваки мајстор или одређени занатски центар имао је свој жиг. У једном центру је могло да буде неколико мајстора који су имали неке заједничке детаље, али натписи, симболи и сличне ознаке су могли да се разликују. Овде је веома редак орнамент, односно једина најближа аналогија је сабља Кузме Минина. За сада није установљено коме је лично припадала сабља, али да је у том случају занатски центар био Каиро, то је сигурно 100 одсто“, каже Кулешов.

„Употреба сабљи се ширила у складу с повећањем значаја коњице у биткама. Управо у рукама војника-коњаника сабља је најефикаснија: опирући се на узенгије коњаник је могао да задаје ударце противнику одозго на доле, користећи сву своју масу“, објашњава Кулешов.

Ударац сабљом, како наводе стручњаци, има „кружни карактер“ и обухвата велику површину тела. Ипак, дуго су војници више волели друго оружје са сечивом – мач.

„Коњица, а заједно с њом и сабље, постају шире распрострањене у руској војсци после монголске најзеде. Од 15. века сабља почиње да доминира, а средином тог века мач потпуно ишчезава. Испоруке оружја из Европе и Скандинавије блокирали су Велика Литванска кнежевина, Тевтонски ред, а касније Ливонски ред“, наводи Кулешов.

Како наводе експерти, сабља је сматрана знаком богатства и племенитости. Од друге половине 14. века сабље су биле део породичних драгоцености московских великих кнезова и завештаване су наслеђем. Познато је да је Дмитриј Донски добио у наследство од оца, Ивана Красног, „сабљу с ременом од злата“.

„Најчешће су украшавани метални делови рукохвата – дршка, заковице и крстасти балчак, као и детаљи корица – ушће, клипови с петљама и врх. Орнамент је могао бити изливен, кован или изгравиран. Представљане су геометријске фигуре, биљке, животиње, људи. Заједники стил је увек био у складу с епохом“, наводи Кулешов.

Војници племићког порекла могли су себи да приуште богато украшене корице са сребрним и златним украсима на копчама и врховима, с драгим камњем. Кожу су пресвлачили скупим тканинама,украшавали их златним везом. У Русији и Турској корице парадног оружја су биле прекриване плочицама од јасписа.

„Украшавана су чак и сама сечива, пре свега десна страна. Гравира, драгоцена жица, позлата, све је то прекривало челик. Али, такво оружје је више било церемонијално него борбено“, додаје Кулешов.