Лондон се још једном обрукао, а Београд је још једном одржао лекцију о гостопримству, организовавши Србија опен на ком је славио управо Рус – Андреј Рубљов.
Београд и Србија су још једном одржали лекцију свету организацијом тениског турнира Србија опен који је превазишао сва очекивања и за турнир најнижег ранга у АТП систему, вредан 250 поена, поставио је стандарде и показао како се односи према гостима и врхунским играчима.
Све се догодило у времену када се све окретао наопачке, када су се мешали политика и спорт више него икада, када су се кажњавали они који са негативним појавама немају никакве везе.
Осим заставе, грба, места рођења, имена и презимена.
Руски тенисери су се у том моменту налазили под ударом какав није забележен у свету белог спорта – ако је почетком године постојала хајка на Новака Ђоковића, ако је у ранијим временима мета био Никола Пилић, то је потом постао комплетан руски тениски свет, само због тога што је – руски.
Идеолози таквог приступа долазе са Запада, симболичко кажњавање Руса, само зато што су Руси и само зато што је њихова држава покренула војну операцију, са којом они немају никакве додирне тачке, постало је основно оружје и пред тим изазовом је поклекао легендарни Вимблдон.
Али, Београд то није. Нити ће.
„Београд и Србија те воле. Молим те, врати се овде да би бранио титулу“, поручио је Ђоковић Андреју Рубљову, руском тенисеру који га је победио у финалу турнира и подигао победнички пехар.
Рубљов је момак бескрајног тениског талента, а изнад свега момак финог васпитања, срдачан, насмејан, али и приземан и скроман, толико да је на крају дуела, иако је требало да само он, као победник, потпише лоптице и баци их у публику, пожелео да то учини и домаћи херој, Ђоковић.
Без сујете, без надобудности, без себичности, без комплекса величине, отвореног срца и душе, Рус и Србин су показали свету како би све требало да изгледа, а томе се придружила и публика, несвакидашњим понашањем за свет тениса.
„Публика је стопроцентно за Ђоковића, али нема непоштовање за ривала. Не могу да опишем колико волим такав приступ“, гласио је један од коментара на друштвеним мрежама.
Поврх свега, Рубљов и Ђоковић су, играјући на дан православног Васкрса, извели традиционални перформанс и куцањем јајима одредили ко ће први сервирати у дуелу, што је посебно заинтересовало страну јавност.
Самим тим, даљим објашњавањем обичаја, Рубљов и Ђоковић су православну баштину сместили у центар пажње и обзнанили целом свету колико је заправо јака веза између Русије и Србије, да она сеже много дубље од простих политичких, економских и краткорочних интереса.
Новак Ђоковић и Андреј Рубљов
© Sputnik / Лола Ђорђевић
И зато, Београд није био и једноставно не може да буде Лондон, ма ко то желео из ових и оних разлога.