Није тако изгледало када је у мају 2019. године Алијанц арена била преплављена радошћу, али и тугом. Легенде Арјен Робен и Франк Рибери одиграли су последње утакмице у каријери у дресу Бајерна.
Председник клуба Ули Хенес био је један од оних који су плакали док се легендарни тандем опраштао од Минхена.
Чак и Роберт Левандовски. Човек који никада није показивао цртице сентименталности, био је погођен призором који види. Није веровао да може да доживи такву судбину, није је ни доживео.
Опроштај без поздрава
После осам фантастичних година успеха, Левандовски је летос напустио Бајерн и прешао у Барселону. Изабрао је сам да то не буде опроштај пред 75.000 душа, у сузама, са цвећем у рукама и лепим жељама. Какав контраст.
Одлазак Левандовског делује још нереално гледајући успехе које је постигао у дресу шампиона Немачке - 344 гола на 377 утакмица за клуб у свим такмичењима.
Истини за вољу, највеће звезде нису одлазиле увек из Бајерна уз фини опроштај. Франц Бекенбауер је 1977. у кул и бизнис стилу отишао у Њујорк Космос, под теретом проблема са порезом и сталним писањима таблоида о приватном животу.
Бајерн је осећао кривицу због таквог третмана према свом „Кајзеру“ толико да му је 33 године касније ипак организовао опроштајну утакмицу.
Покојни Герд Милер је напустио Бајерн под још невероватнијим условима, три кола пре краја сезоне 1978/79. Чувени голгетер замењен је осам минута пре краја меча који је Бајерн изгубио од Ајнтрахта са 2:0. Неколико дана касније је и он отишао у САД и никада није више играо у Немачкој.
Ружан растанак са клубом није нужно и кварење сећања на оно што су играчи постигли у дресу Бајерна. Јер Франц Бекенбауер и Герд Милер ће заувек остати универзално обожаване легенде Бавараца.
Посебна машина иде у заборав
Да ће и Роберт Левандовски достићи такав статус мање је извесно. Иако је постигао толико голова и освојио много трофеја са Баварцима, Пољак никада није имао праву конекцију са клубом, навијачима и Минхеном.
Описиван као „посебна машина“ од стране саиграча и капитена Мануела Нојера, Левандовски никада није дотакао праву душу Бајерна. Потврђени голгетер који је до фудбалског врха стигао захваљујући напорном раду и интелигенцији, није имао времена за оно најважније - дружење и социјализацију.
Уосталом, он никада и није ни крио чињеницу да су му голови једина мотивација, до те мере да више није битно које је боје дрес који носи.
После две сезоне код Пепа Гвардиоле и једне код Карла Анчелотија у којима није дошао до трофеја Лиге шампиона, Левандовски је јасно исказао сву своју фрустрацију. Критиковао је јавно саиграче због чињенице да је остао без титуле најбољег стрелца последњег дана у сезони 2016/17. када га је претекао Обамејан из Дортмунда.
„Нисам задовољан начином на који ми тим помогао у последњој утакмици. Био сам љут и разочаран због понашања саиграча“, рекао је Левандовски.
Није се Роберт никада либио ни на терену да искаже незадовољство саиграчима. Лоше центаршутеве пратило је аутентично климање главом, у знак негодовања.
У мају 2018. Левандовски је ангажовао израелског менаџера Пинија Захавија са намером да му заврши трансфер у шпанску Примеру, али лоше партије у полуфиналу Лиге шампиона против Реала у сезони 2017/18. убиле су сваку шансу за тај трансфер.
Када су пропали сви напори да реализује трансфер у Шпанију, у сезони 2019/20. дошло је до велике трансформације Роберта Левандовског. Пољак је одједном постао много већи тимски играч, а после тренинга остајао је како би помагао млађим саиграчима и учио их.
„Дуго је желео да постигне много голова. Сада жели да постигне голове и да побеђује, заједно са екипом“, описао је трансформацију Пољака Томас Милер.
Левандовски је постао бољи, као и Бајерн. Коначно су 2020. године освојили Лигу шампиона на турниру у Лисабону у августу после пандемије, једино што Пољак није имао среће јер због пандемије вируса корона те године није додељена „Златна лопта“.
Нешто је умрло
Следеће године Левандовски је оборио рекорд Герда Милера по головима у једној сезони (41), али то не би успео без одређене помоћи саиграча.
Међутим, прошле сезоне десио се нови велики преокрет у односима. Бајерн није понудио Левандовском нови уговор, а Пољак се због тога пожалио медијима речима:
„Нешто је умрло у мени.“
Односи унутар свлачионице такође су кулминирали. Левандовски и тренер Јулијан Наглесман имали су различите погледе на тактику, а део играча је био незадовољан што се на крају све опет вртело ко центарфора.
Међутим, сурови професионализам Роберта Левандовског није био једини разлог због ког саиграчи нису успели да га заволе. Комбинација повреда и лоших партија тима условила је да Пољак никада не постигне важне и незаборавне глове у Лиги шампиона, такмичењу које му је заиста значило.
Остао је на периферији чак и у Лисабону када је Бајерн освојио Лигу шампиона, укључујући и победу од 8:2 над Барселоном у којој је дао само један гол.
Недостатак емоционалног утицаја на терену и ван њега, наравно, не може да доведе у питање бриљантност његових партија, као ни историјске успехе које је постигао. Али објашњава зашто Робертова заоставштина у Минхену неће бити популарна као у случају тандема „Робери“ или поменутих легенди с краја 70-их.
За толике бројке голова и утакмица Левандовски је добио врло мало љубави у Минхену.