Ово је мишљење стручњака за међународне односе и право из Словеније Данијела Игреца на питање колико је ЕУ као заједница ослабила државе чланице до те мере да су постале зависне и политички, и економски од других, а самим тим и њихов став више није њихов већ онога ко има паре моћ.
ЕУ оруђе у рукама англоамеричких елита
Игрец напомиње да се потврдило да је оваква ЕУ пуко оруђе у рукама англоамеричких елита, а њена спољна политика продужена рука спољнополитичких интереса Вашингтона.
„Ми данас сведочимо концепту ЕУ који је потпуно другачији од оне Европе коју су замишљали европски народи после Другог светског рата. Уместо Европе суверених држава где се поштује национални идентитет и равноправност сваког народа ми имамо Европу као простор на којем доминирају политички и економски интереси пре свега САД и Велике Британије,“ истиче он и у исто време подсећа да су ове две земље кроз читаву историју 19. и 20. века покушавају да постигну једно - да спрече стратешко приближавање европских земаља и Русије која је њихов природни политички, економски и безбедносни партнер.
„У ту сврху је и осмишљен НАТО, који се користи за одржавање окупације над Европом. То се најбоље види у случају војног сукоба у Украјини, где Европа не наступа као самостални актер," објашњава саговорник Спутњика.
Европске државе изгубиле своје националне интересе
Као што видимо, додаје он, то је довело до озбиљне економске, енергетске и социјалне кризе - већина европских земаља суочава се са огромном инфлацијом и падом производње, животни стандард грађана је у драстичном опадању, стопа сиромаштва и незапослености незаустављиво расте.
„О несамосталности европских земаља у односу на притиске и захтеве из Вашингтона довољно говори и чињеница да рецимо ниједна афричка земља није увела санкције Русији. Испоставља се да су једна Сомалија или један Бурунди независнији у вођењу спољне политике од европских "сила" као што су Немачка, Италија или Француска,“ истиче саговорник Спутњика.
У таквом поретку тешко да можемо, примећује Игрец, говорити о државама које су независне и које воде самосталну спољну политику.
„Ипак, ми у последње време можемо да уочимо одређене тачке отпора таквом вашингтонско-бриселском моделу европских интеграција. Ту пре свега мислим на Мађарску и њено државно руководство које није сагласно са даљом десуверенизацијом европских земаља и отимањем њихових надлежности у интересу стварања некаквих „Сједињених европских држава". Најочитије се то противљење види на примеру санкција Русији када званична Будимпешта најгласније противречи одлукама које подривају њене стратешке националне и безбедносне интересе. Ту је и Пољска која све више изражава незадовољство политиком централизације ЕУ и отворено се супротставља правној самовољи коју спроводи Европски суд правде,“ каже он.
Полако се назире отпор држава ЕУ према јарму
О одређеном отпору можемо да говоримо и у контексту оних чланица које нису признале тзв. Републику Косово. И на овом примеру види се противљење том англоамеричком наративну једностраних и наметнутих решења који је фактички постао примарна политичка матрица деловања ЕУ и њених институција.
„Управо се на овом примеру види та борба између, по једној страни, потребе држава да одбране изворне принципе међународног права и сачувају самосталну спољну политику и, по другој страни, агресивних покушаја Вашингтона и Брисела да свим чланицама наметну своје искривљено тумачење међународног права, које се темељи на негацији Повеље УН,“ закључак је нашег саговорника.
Србија би, сматра Игрец, требало да извуче поуке из оваквих примера и да, узимајући у обзир негативна искуства земаља чланица, преиспита свој тренутни однос према ЕУ.
Србија да јасно покаже да се не слаже са Бриселом
„Не можете стратешким спољнополитичким приоритетом проглашавати чланство у организацији која најдиректније гази ваш територијални интегритет и тражи од вас да ставите потпис на незакониту сецесију. Не можете спољнополитичким циљем проглашавати улазак у заједницу која Резолуцију 1244 проглашава превазиђеним документом, а обавезујуће одлуке СБ УН замењује политичким декретима као што је тзв. француско-немачки план за КиМ,“ сматра он.
Стратешки интерес Србије, закључак је Игреца, требало би да буде стварање снажнијег политичког партнерства са појединачним земљама чланицама ЕУ које показују неслагање са политиком званичног Брисела, пре свега јачање сарадње са државама које, поштујући најстарије и најважније правило међународног права, принцип територијалног интегритета, чувају интерес Србије да самопроглашено Косово остане ван међународних институција.