У неким предањима се наводи да је реч о ратничком народу који се често борио против суседа. Друге легенде, напротив, говоре о томе да је реч о мирољубивом народу, ниског раста, који је углавном насељавао шуме и пећине. Чуди су били познати као вешти рудари, због чега се веровало да су Чуди неизмерно богати.
У једном од митова се наводи да су Чуди нестали на мистериозан начин, када су на њиховој територији почеле да расту беле брезе. Древно предсказање је гласило: када се појави то дрво, појавиће се и белопути људи са својим царом и успоставиће нови поредак. Тада су мали људи ископали јаме, поставили стубове, прекрили их крововима и поставили одозго велико камење. Затим су исекли потпорне стубове и живи себе сахранили заједно с благом. То је разлог због којег се с времена на време испод земље чују тихи гласови. А Чуде од тада нико више није видео.
Познати трагови
Научници већ неколико векова покушавају да схвате какав је то мистериозни народ и да ли је заиста постојао.
Најранији писани извори јесу књиге писара из 17. века. Тамо се спомињу чудски градови у околини Соле Камске и Кунгура.
Руски путник из 18. века Иван Лепјохин, који је боравио у тим крајевима, описивао је остатке насеобина као „велике земунице с отворима који подсећају на врата“. Он је, међутим, оставио и други запис о томе да је такве грађевине било могуће наћи „не само у Пермском крају, него и у Архангелској губернији и код Самоједа“, у савременом Тајмиру и Тјуменској области.
Савремени руски археолози су пронашли трагове Чуда у другим регионима. Експедиција Института за археологију Севера пронашла је 2011. године у Јамалском заливу необично здање.
„Гледана са стране, конструкција је изгледала као једно велико брдо, а то је, заправо, било шест малих земуница које су биле обједињене заједничким кровом. Она је приближно датирана на 12. и 13. век“, наводи руководилац експедиције Олег Кардаш.
Према причама Ненаца, народа из тог краја, такве куће су подизали припадници народа Сихиртија, који су некада давно стигли на Јамал с мора, из далеких крајева. Према опису, припадници тог народа су изгледали баш као Чуди. Они су водили усамљенички начин живота, ловили дивље звери, били су малог раста и светлих очију. Најинтересантније је то што су у неком тренутку исто тако нестали без трага. Ненци тврде да су отишли под земљу.
Легенде се преплићу с историјским чињеницама. У 15. и 16. веку Москва која је ојачала активно је потчињавала северне територије. Иван Трећи је 1472. године кренуо у поход на Чердињ, престоницу Пермске кнежевине. Нешто више од сто година касније Јермаков поход поставио је темељ за руско покоравање Сибира. Услед тога многи народи на Северу били су принуђени да се преселе, а хронике их надаље не спомињу.
Ми нисмо Они
„У повести минулих лета“ наводи се да су Варјази наметнули данак Чудима, као и другим племенима северозападне Русије. У другим летописима се наводи да је 1030. кнез Јарослав Мудри кренуо у рат против Чуда, победио их и основао град Јурјев. Из тога следи да Чуди нису обитавали само у Пермском крају, али стручњаци кажу: И јесу, и нису.
„Ствар је у томе што чудь (Чуди) у руском језику имају исто значење као и чуждый, чужой (туђин). Тако су звали оне који су говорили на другом језику“, објашњава историчар Алексеј Сарапулов.
Током покрштавања Севера називи многих локалних племена су просто заборављени и појавио се колективни етноним „Чуди“.
Према гледишту које је најбоље утемељено, под тим именом могла су да се крију угро-финска племена која су дошла са севера – преци савремених Коми-пермјака, Ханта и Мансија.