Покушаји албанских званичника из Приштине да уврсте такозвану државу Косово у УНЕСКО постају све учесталији и могу се сматрати њиховим новим стратешким циљом, на шта упозорава и министарка културе Маја Гојковић.
Унеско
© AFP 2023 / Loic Venance
Албанска страна поново шаље апсурдне захтеве да им се уступе бројни археолошки артефакти ископани на подручју Косова и Метохије чиме се недвосмислено иде ка фалсификовању историје.
О томе каква би судбина задесила Високе Дечане као и све остале сведоке српског вековног присуства на Косову и Метохији поново су посведочила албанска недела. Чему се могу надати Симонида и Милутин када насиља нису поштеђени ни голобради дечаци са бадњаком у руци?
Дечаци рањени у Штрпцу на Бадњи дан
© Фото : Уступљено Спутњику
Историчар Милош Ковић објашњава како присвајање туђе културне баштине не представља појаву нову у историји јер после покушаја уништења једне заједнице, њеног физичког истребљења, етничког чишћења које се, у контексту онога што се догодило с српским народом на Косову и Метохији, може слободно назвати и геноцидом, други корак јесте крађа и фалсификовање историје.
За оне који покушавају да присвоје туђу прошлост ипак постоји једна лоша вест, а то је да историја није ствар нагађања, погодби, политичких притисака и договора. Историја не може да се промени. У садашњости границе се мењају, идентитети се мењају, политички савези и сарадња, све се мења, али прошлост не може да се промени, рекао је Ковић за Спутњик.
Милош Ковић
© Sputnik / Александар Милачић
Косово је немогуће фалсификовати
Некад је фалсификовање по самој природи предмета који се присваја или опонаша, немогуће. Чињенице из прошлости су егзактне, па за Ковића али и за све остале школоване историчаре који раде у служби истине не постоји дилема. Дечани, Грачаница, повеље, археолошки налази, све упућује на једно – баштина Косова и Метохије без икакве сумње је српска.
То је оно што је тешко објаснити онима који мисле да је сила та која пише историју. Историју не пишу силници, историју не пишу судски трибунали, историју пишу историчари. То је тако било и то ће тако бити.
Ко пуца у децу пуцао је и у Бога
Недавни догађаји и однос како Албанаца тако и албанских власти према Србима још једном су посведичили о евентуалној судбини српских манастира, цркава, храмова и целокупне заоставштине на простору јужне српске покрајине. Након што је врховном поглавару Српске православне цркве забрањен улазак на Косово и Метохију, спречавајући га да оде у свој духовни дом, у Пећку Патријаршију, уследио је други немили догађај. Враћајући се из сече бадњака, два српска дечака тешко су рањена ватреним оружјем када је на њих из чиста мира пуцао непознати Албанац. Ово су само најскорији примери односа Албанаца према спрској прошлости али и садашњости.
Пећка патријаршија, ентеријер
© Sputnik / Петар Вујанић
Да бисмо одговорили на питање односа Албанаца према српској заоставштини на Косову и Метохији потребно је да посетимо Албанију и видимо како се тамо поступа са српским наслеђем. Српско наслеђе у Албанији, по ономе што је званични културни наратив Албаније, не постоји. Српски храмови су уништени, а имена Срба су промењена, подсећа историчар и професор на Филозофском факултету Милош Ковић
Вук јагње не чува
Професор Ковић подсећа да Срби нису једина мањина која је живела или још покушава да живи у Албанији, али да су поменуте мањине као и сви трагови њиховог постојања потпуно уништени – „Да бисмо видели каква би била будућност српске баштине на Косову и Метохији, потребно је да видимо како се она третира у Албанији“.
У Скадру нећете наћи ништа што би могло да вас подсети да је то била једна од престоница средњовековних српских држава. Сви трагови постојања Срба на тлу данашње републике Албаније су уништени. То би несумњиво била будућност нашег наслеђа на Косову и Метохији, закључио је Ковић.