Овде се изува: Откривамо тајну великог руско – српског симбола усред Београда /фото/

„Москва“ је више од хотела, у њу се улази као у своју кућу. Чувени Тома Здравковић тако је и улазио у кућу наше традиције, изувао је ципеле на улазу пред тепихом и бос, са ципелама под мишком, одлазио да компонује. „Москва“ није хотел, она је љубав".

Ово нам каже домаћица хотела задужена за сарадњу са медијима Татјана Марјановић. Иако ће рођендан званично прославити за два месеца, "Москва" је пристала да угости Спутњик на дан када је, након што ју је краљ Петар Први лично отворио, примила прве госте.

Док испијамо најфинији чај са ко зна којег меридијана, а пијаниста свира љубавне мелодије, са свих - путујемо из удобног салона ресторана у прошлост. И мирише као да смо у 1908...

„Мало тога је у Београду опстало толико дуго, људи су везани за наш хотел, данас долазе са својом децом, а раније су долазили са својим бакама и декама. "Москва" је традиција, "Москва" је љубав, тога углавном нема, полако одустајемо од наше историје, а ова зграда се није дала, преживела је три бомбардовања, али фасада је остала нетакнута“, подсећа наша домаћица.

Мирише кафа, капућино, изговор за седење у предивном амбијенту зграде која је, када је изграђена са својим роговима, била највиша у Београду. Видела се из Земуна, преко Саве, нервирала аустроугарски естаблишмент, јер „Палата Росија“, са гостионицом „Москва“, била је симбол величања односа Србије са Русијом.

За 36 година колико ради у хотелу госпођа Даница Марковић спремила је стотине хиљада мирисних капућина. Највећи део каријере провела је за шанком, сматра то благословом, толико је дивних људи упознала, „да је то невероватно“.

Кувала је кафу за Ричарда Никсона и Алфреда Хичкока. Редитељ је био одушевљен атмосфером здања које су у духу руске сецесије пројектовале српске и руске архитекте.

„Упознала сам и све чувене руске шахисте, Карпова, силне нобеловце, у скорије време је долазио Хандке“, прича нам.

Да би гости били задовољни, ишла је и на специјалну обуку за прављење италијанске кафе. Додаје да су она и колеге увек били предусретљиви. Била су таква времена.

„Увек смо разговарали са гостима, јер је тако било, у том тренутку. Па ми смо добијали разгледнице са свих страна света, а у њима, поздрављају по именима све нас. Кад дођу поново, као да смо им нека родбина. Онда се са свима поздраве, а ми већ знамо шта они воле, па им припремамо унапред кад се најаве. Мало је сад убрзаније све, знате, мало се разликује.. Али, хотел „Москва“ је хотел „Москва“, увек била и биће, остаће“.

Госпођа Даница данас ради у кухињи, из ње такође, каже, носи дивне успомене, а о дружењу са домаћим звездама, могла би књигу написати. Једни од најдражих гостију били су јој, каже, Арсен Дедић и његова супруга Габи.

„Он провири свако јутро у кухињу, о госпон Милане, је л имамо доброг шпека јутрос, и смеје се, онако, грохотом. Био је много симпатичан, са нама је комуницирао сваки дан. И он и госпођа Габи, врло пријатни људи, врло фини. А Тома Здравковић, кад је улазио, пошто је била тепих стаза на рецепцији, он је изувао ципеле. Узме их у руке и дође до рецепције, пријави се уредно и тако са ципелама у рукама иде у своју собу, јер у његовом се крају изувало испред врата, кад се улази у кућу. То је "Москва"“.

Кафана хотела за само неколико година од отварања, променила је гастрономску културу Београда. У моду улазе француска вина, гушчја паштета, чешко пиво. Мода постаје љубав која се не мења, а јеловник се ипак мења. Пре годину и по у овај хотел који је сада у приватном власништву стигао је нови млади шеф кухиње Ђорђе Клипић. И он се одмах заљубио.

„Потпуно је другачије радити у „Москви“, него у било ком другом ресторану, сама чињеница да ми је дато да водим овакав ресторан, је велика част“, каже млади шеф коме је дозвољено да коригује мени.

„Понуду базирамо на дивљој риби која стиже свежа из мора три пута недељно, директно код нас. И јела од дивљачи су се добро показала. И кобасице од дивљачи, сад смо скоро спремили још неке специјалитете од срнетине, тренутно свашта може да се проба. Наравно да негујемо традицију, ово је место где долазе и домаћи гости, а странци, верујем, треба да пробају оно што је аутентично, са ових простора“, каже шеф.

Оно што се вероватно никада неће променити, јер је симбол, не само "Москве", већ и живота у престоници, је рецепт и начин сервирања чувене торте "Москва шнит".

Она је само један од разлога што је "Москва" вероватно једини хотел на свету коме гости преко друштвених мрежа шаљу љубавне поруке. Пишу своја сећања о првом сусрету с њим.

„Имамо једну госпођу са унуком, после часова у музичкој школи, једном недељно девојчица у „Москви“ добије колач. „Москва“ је традиција наше земље, али и мала традиција многих породица. Хотел „Москва“ је и Реј Чарлс и Тома Здравковић и Павароти. Он је и Орсон Велс и Бред Пит и Роберт Де Ниро. Хотел „Москва“ је и Нушић и Андрић и Капор, хотел „Москва“, то смо ми. Он је уточиште у коме неки посебни Београд још постоји и опстаје“, каже нам, домаћица на растанку.

На фасади ка Теразијама испраћа нас и скулптура мајке са троје деце, симбол Светог Тројства, на делу ка Теразијској чесми, Нептун, симбол поморске силе Русије. Зграда – порука раскошна и у дану без сунца.