Сликар, песник, издавач, књижевник, езотерик Миро Главуртић преминуо је у уторак у 91. години. Рођен је у православно-католичкој породици, од мајке Српкиње из Паштровића и оца Вицка жандармеријског официра Краљевине Југославије, поборника и заштитника монархизма. По националности је Хрват, а по делу, како је недавно посведочио, припада српском ликовном стваралаштву и српској историји уметности.
Миро Главуртић – кум „Медијале“
Уз Леонида Шејку био је оснивач, главни теоретичар и кум уметничке групе „Медијала“, чији је, по Главуртићу, естетски став био заснован на дистанци од нихилистичке уметности и тежњи ка традицији, ка интегралном човеку и новој ренесанси којом би се објединиле супротности.
„Кад је деведесетих дошао грађански рат, Миро се определио за Запад и напустио је своју природну средину у којој се најбоље осећао – Београд и прешао је да живи у Хрватској. У то време то чини још један јако добар писац херцеговачког порекла Мирко Ковач. Мирко се, изгледа није предомислио, али наш Миро јесте и врло брзо је схватио да по свом бићу и по ономе што у себи носи као духовна личност не припада том простору, него овој другој, источној варијанти из које је проистекао а где се показао на најбољи начин кад је у питању група 'Медијала'“, каже за „Орбиту културе“ историчар уметности Никола Кусовац, дугогодишњи кустос Народног музеја у Београду.
Према његовим речима, у „Медијали“ су били српски традиционалисти средине 20. века, Миро Главуртић је био њен кум, а отац Синиша Вуковић. Главна личност био је Леонид Шејка, „моћни српски интелектуалац руског порекла који је написао да је сликарство облик молитве“.
„Миро Главуртић је припадао том кругу и носио је у свом бићу све што је донела. Он је иначе био склон и окултном и ониристичком и свему што је заумно, с оне стране реалнога и експериментисао је са тим. Волео је тајна друштва о чему је разговарао, али у суштини је био представник оног источног типа који је и данас врло актуелан“.
Заслужни грађанин Београда
Иако је деценијама живео на Западу, Главуртић је по доласку у Београд схватио да су му овде корени и да је производ ове средине и погледа на свет који се ослања на то да без добре традиције и доброг разумевања самог себе и своје прошлости – нема будућности.
Сликар и књижевник Миро Главуртић са сином Руђером у свом атељеу
© Приватна архива
„Готово да нема познатијег интелектуалца из тих година који се није приклонио погледу на свет 'Медијале', осим оних који су били и који су и данас на оној другој страни – другосрбијанској. Њима није падало на памет да виде овај део суштинског погледа на живот“.
У „Медијали“ је била још једна значајна уметница руског порекла Оља Ивањицка а касније им се придружио још један важан српски интелектуалац који, такође изванредно чита западне поруке – Драгош Калајић, подсећа Кусовац.
„Жао ми је што је Миро умро далеко од Београда и што неће бити сахрањен у Алеји заслужних грађана јер он то заиста јесте. По свему што је урадио, по свему што је оставио, па чак и уметности његовој. Као цртач и као сликар оставио је доста трага, али и као књижевник“.
Строги католик представник византијског наслеђа
Кусовац се присетио да је са својим другом из школе Данилом Кишом читао роман „Псине“ (објављен 1982) њиховог три године старијег пријатеља Главуртића и да им је утисак био да је Миро испред њих.
„Морам да признам, да је и по радозналости и ширини, по просторима духовсности које је захватао, Миро предњачио. Касније је мало лутао али се вратио на своје изворе. Пре десет – 15 година правили су му изложбу у Београду и ту је схватио где му је место, да је представник овог дела света, или наслеђа Источног Римског Царства, оног што неки зову Византијом, а то је оно што долази са православљем. Иако је био изразити, верски један строг католик, схватао је суштину“, закључио је Кусовац.