Како наводе два нова домаћа истраживања објављена крајем прошле године, мрежа у Србији могла би да прихвати и балансира вишеструко већу инсталисану снагу ветра, а постојеће ветроелектране већ имају стабилнију производњу него што бисмо можда очекивали. Али, разумљиво је бити скептичан према ветру.
С једне стране, од индустријских постројења па све до малих кућних апарата, наше снабдевање струјом мора бити стабилно – иначе ништа од савремене цивилизације. С друге стране, ветар дува у складу са неухватљивим и мистериозним правилима локалне климе, мењајући снагу из сата у сат, из дана у дан и кроз годишња доба.
Из овог фундаменталног неслагања настаје готова целокупна наша лаичка сумња према ветроелектранама: зашто бисмо нашу сталну потребу везали за један нестални извор? Зар треба да нам тиња сијалица, да се поквари замрзивач, зато што је попустила кошава?
Срећом, реалност енергије ветра је ипак нешто другачија, пише „Клима 101“.
Природа мреже
Наиме, како то описује др Ненад Јовановић, консултант за енергетику у компанији „ЛДК Консултантс“ из Београда и аутор једног од два поменута рада, целокупан електроенергетски систем Србије може да се замисли као једно језеро.
Из њега отиче безброј врло променљивих и нестабилних река, речица и потока (у преводу: сви потрошачи у земљи), а у њега се улива далеко мањи број притока. Највећа међу притокама, и најстабилнија у приносу је она која долази из термоелектрана, док су нешто мање и несталније, можда налик на веће планинске потоке, оне које у језеро доносе енергију из хидро и ветроелектрана.
Управљачи овим језером (у преводу: ЕМС) имају за циљ да у том комплексном екосистему одрже стабилан ниво воде, тј. да уједначе приливе и одливе електричне енергије, али и да фреквенцију рада мреже одрже на стабилних 50 херца. Електроенергетски систем је, другим речима, једна целина, и њене градивне елементе има смисла посматрати једино као делове те целине.
На нивоу читавог система, потрошња има велике осцилације у току дана – примера ради, у току једног типичног дана овог јануара, она се кретала између 3.500 мегавата у раним јутарњим сатима до преко 4.500 у току поподнева – расла је, другим речима, за готово трећину. У међувремену, производња се коригује у складу са тим потребама, а то важи и за термоелектране. Мада је производња термоелектрана у току једног дана релативно стабилна, само овог јануара измерен је минимум производње од око 1.800 мегавата и максимум од више од 3.200.
У питању је комплексан посао, управљање мрежом – генератори се ангажују у складу са потребама, процењују се и упошљавају резерве, увози се ако дође до недостатка, и све то из сата у сат. Један важан алат је и процена планиране потрошње која се израчунава један дан унапред, и то за сваких десет минута сваког (будућег) сата. Управљање мрежом се планира у односу на ову процену, а на основу ње се израчунава и стопа одступања: једном када се добије податак о реалној потрошњи, постаје јасно и колико је првобитна процена била тачна.
Е, то је место где (би могао да) постоји проблем са ветроелектранама: да ли можемо да проценимо њихову производњу читав један дан унапред, користећи се временском прогнозом? Да ли ћемо имати велика одступања, и самим тим изгубити моћ да релативно прецизно планирамо биланс између производње и потрошње, који је кључан за функционисање читаве мреже?
Стабилност ветра
Како су у недавно објављеном раду показали Милица Радовановић (ЕМС) и др Жељко Ђуришић (ЕТФ), ветрови нас могу изненадити и знатно утицати на дневна одступања у појединачним електранама, али је укупна енергија од ветра заправо релативно, можда и неочекивано предвидива.
Наиме, они су анализирали одступања пет ветроелектрана у Јужном Банату током 2020. године, и открили да средња недељна снага дебаланса (разлика између планиране и реалне производње) није прелазила 30 мегавата, тј. само око осам одсто од око 374 мегавата укупне инсталисане снаге ових пет ветроелектрана прикључених на преносну мрежу.
„То је охрабрујућ резултат“, каже др Ненад Јовановић, објашњавајући факторе који утичу на смањење ризика: „ветар може да неочекивано ослаби на једној локацији, али то мени није проблем ако се појача на некој другој локацији, где такође имам ветроелектрану“.
Уосталом, није кључно одступање производње на неком једном конкретном локалитету, већ укупна производња из обновљивих извора као што је ветар.
„То значи да би одступање производње требало да буде мање што су ветроелектране распрострањеније“, каже Јовановић. „Сутра нећемо имати само Јужни Банат, већ и остатак Војводине, Голубац, много више локалитета…“
Јовановићево истраживање имало је другачији приступ: он је моделирао оптимизацију рада система за један конкретан дан у прошлости (29. јануар 2022. године), за који већ имамо све релевантне податке. Затим је у свој модел укључио једно питање – шта би се догодило тог дана да је инсталисана снага ветра била пет пута већа?
Одговор модела био је недвосмислен: супротно очекивањима скептика, драстично повећана инсталисана снага ветра није довела до катастрофе у балансирању производње струје. Модел је и идентификовао које постојеће електране могу вршити функцију резерве у таквом систему.
„Ово значи да је постојећи систем, наравно уколико би ЕМС припремио мрежу, већ спреман и може да прихвати далеко више енергије из ветра, без већих проблема“, каже Јовановић.
Уосталом, како каже, петоструко повећање било је само пример који је он узео у моделу – није у питању никакав максимум. А нестабилност ветра је, по свему судећи, највећим делом неоснована брига, докле год имамо „базу“ која је сада већ увелико способна да ускочи онда када нас временске прилике издају.
„А у данима као што су ови, са јаким ветром“, каже Јовановић, „ако пратите проозводњу ветроелектрана, видите да оне раде стабилно попут нуклеарке“.